Prošlost, sadašnjost?


U petak 15.12. u Beogradskom dramskom pozorištu izvedena je premijera predstave „Budućnost” slovenačkog reditelja Žige Divjaka. Reč je o koprodukciji sa Slovenskim mladinskim gledališčem iz Ljubljane i uloge tumače: Bernarda Oman, Gregor Gruden, Lara Volf, Iztok Drabik Jug, Gregor Zorc, Lotos Šparovec, Milena Vasić, Jana Bjelica, Marija Pikić, Milan Zarić, Stefan Starčević i Milan Kolak.

proslost-sadasnjost3

Iako načelno predstavljena kao priča o ugroženim pticama, te ekološkoj krizi koju smo napravili, reditelj uspeva da postavi jednu širu priču o evoluciji čoveka i njegovom odnosu sa zajednicom i okolinom. Krajnji ishod tog dugog procesa nije nam poznat, ali se kroz ovo delo suočavamo sa mogućnošću slike budućnosti koja je njegova posledica. Bez upotrebe reči (sem teksta o životu ptica koji ide iznad scene kao titl) prikazani su nam segmenti života jedne zajednice. 

Milan Zarić simboliše pticu, odnosno prirodni svet. To je jasno prikazano njegovim kostimom (na majici mu je nacrtana ptica), izolovanošću od ostalih, koji se u manjoj ili većoj meri sve vreme drže zajedno i njegovom radnjom koja sve vreme prati pomenuti tekst. On na početku priprema teren (svedena scenografija koju odlikuje pravougana ograda u kojoj je pesak na proscenijumu) za dolazak ljudi. U tom procesu zatiče samog čoveka sa kojim velikodušno deli svoju hranu, posle čega čovek odlazi. 

proslost-sadasnjost2

Ljudi su prikazani kao grupa turista koja dolazi u neki tropski predeo i sve njihove radnje vezane su za naše običaje i navike na plaži. Prvobitno oni se koriste samo peškirima dok vidimo kako postepeno sparujući se jedan sa drugim ne stvore jednu zajednicu, posle čega uz nastavak evolucije dolazi do obogaćenja plažnim elementima (ležaljke, torbe, kofice i lopate, zvučnici, sup daske…). Tada evoluiraju i radnje učesnika koji su sada sigurni u svojoj samostalnosti ili manjoj, porodičnoj zajednici, oni sada čitaju, slušaju muziku, spremaju užinu… u trenutku naglog zagrevanja (koje najavljuje ekološki problem) oni ubrzano i agresivno počinju da se koriste svim sredstvima hlađenja (mazanje kreme, mlaćenje lepezom, stvaranje senke…) i tim prenaglašenim reakcijama stvara se atmosfera uzbune koja je na komičan način prekinuta pokušajem jednog čoveka da postavi suncobran, ne uspevši da ga ubode u pesak pridružuju mu se jedan po jedan ostali muškarci na sceni i pokušavaju da mu pomognu ponavljajući istu akciju, ta grupa postaje sve nasilnija u pokušajima da ubode šipku u pesak i nekontrolisano počinje da se kreće po sceni terajući ostale ljude da se sklone sa svojih mesta. Ovom scenom reditelj na promišljen način prikazuje fazu u evoluciji kada je čovek (muškarac) osvestio svoju moć i postao osion i bahat, moglo bi se čak i tumačiti kao prikaz rata. 

Između tih dinamičnih ljudskih promena dolaze momenti smiraja kad se priroda zahvaljujući ptici regeneriše, on kupi đubre koje je ostalo i baca ga u publiku čime nas, gledaoce, stavlja u neprijatnu poziciju u kojoj se priroda i životinje nalaze konstantno. Ritam predstave odlikuje repetitivnost koja jako leži temi, gotovo iste radnje ponavljane su kod različitih aktera, a i sami ciklusi se na isti način smenjuju. 

proslost-sadasnjost1

Nakon još nekoliko značajnih koraka u razvoju čoveka (individualizacija, (ne)mogućnost adaptacije) koje ovde neću prepričavati, uostalom pozivam vas da pogledate sami predstavu, dolazi do nekakvog vrhunca u ritualnom izvođenju pesme „Makarena”, koje se događa u zadimljenoj atmosferi ispred poluizduvanih gumenih šlaufa u obliku raznih životinja (uglavnom ptica), što je jak i dvosmislen znak. Sa jedne strane, to je gomilanje plastike, koje okupira prirodu u pokušaju da je imitira, a istovremeno predstavlja ptice koje više nisu jake, već polako propadaju. Tokom igre tog poznatog plesa, kog takođe odlikuje ponavljanje, glumci međusobno menjaju napadne kostime koje nose i cela scena odaje utisak nadrealnosti (pčela sa kravljom glavom, čovek sa krilima…). Ta njihova ekstaza prekinuta je dolaskom vojnika, kada svima postaje neprijatno i žele da se sklone od njega, te postepeno tako čine dok vojnik ne ostane sam i potišteno se i on okrene uz ritam Makarene.

Na kraju predstave vraćamo se na početak, dolaze turisti u koloni, prilaze pesku, međutim njihov brod odlazi bez njih. Takav kraj, u kome su ostali prepušteni sami sebi na neodređenom prostoru koji može biti ostrvo, a može biti i cela planeta, neodoljivo podseća na početak knjige ”Gospodar muva”, odnosno iz moderne kulture kraj filma „Trougao tuge”, te gledalac ostaje sa utiskom da ih čeka takav rasplet povratka na primitivne odnose i povratka prirodi, od koje je ostao samo komad pustoši. Otvoreni kraj prebacuje loptu gledaocu da ga protumači - ja ga tumačim kao pitanje - Šta treba da se desi da turistu osvesti da nije posetilac tog devastiranog prostora? Da li će tada biti kasno?

Foto: BDP



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste