Drugo veče „Ruta” festivala obeležilo je gostovanje Dramskog teatra Skoplje sa predstavom „My name is Goran Stefanovski” reditelja Branislava Mićunovića. Goran Stefanovski je dobitnik nagrade za životno delo na 54. Sterijinom pozorju. U intervjuu koji je tim povodom, Stefanovski, između ostalog, kaže: „Identitet nije zacrtan, već se osvaja iz dana u dan. Kao i sloboda”. Po rečima autora, ova njegova misao bila je polazište pri izboru drama i scena. Pa je tako ova montaža scena odabranih fragmenata iz sedam Goranovih drama - „Crna rupa”, „Long plej”, „Sarajevo”, „Kazablanka”, „Hotel Evropa”, „Euroalien”, „Odisej“ – napisane u periodu od 1987. do 2012, u jednom turbulentnom istorijskom periodu na prostoru Balkana i Evrope.
Naziv predstave odnosi se na događaj sa konferencije u Beogradu, gde su svi znali ko je Goran Stefanovski, ali je njemu bilo bitno da se identitetski odredi i predstavi. Pa tako, kroz predstavu glumci višestruko ponavljaju rečenice koje počinju sa „Ja sam…”, gde je svaka rečenica izdignuta na neki nivo filozofije. Dijalozi su uglavnom nedirektno upućeni, osim u poslednoj sceni, koja dovodi do rezigniranog zaključka.
Fragmenti drama koje su odabrane za ovu predstavu nastajale su u različitim periodima i ne pripadaju istoj fazi stvaralaštva Stefanovskog te da se, uprkos piščevom jedinstvenom spisateljskom izrazu, međusobno razlikuju. Svaki od izabranih fragmenata podrazumeva drugačiji narativ i konstantno nove dramske likove, tako da se granica koja se tiče linearnog protoka vremena među činovima gubi, što kod onog dela publike koji nije valjano upoznat sa Goranovim radom može delovati konfuzno i besmisleno.
Svakom replikom nepobitno izbija rediteljevo neskriveno poštovanje prema radu Gorana Stefanovskog. Mićunović kreira sopstveni scenski odgovor na njegove dramske teme. To je urađeno vrlo intimistički i vrlo interpersonalno da publika na momente deluje kao stranac. Reditelj kreira sopstevnu odu prijatelju sublimirajući je u osamdesetminutnu katarzu, koju njegovi junaci na vrlo intiman način doživljavaju. Na momente, ispostavlja da se ne radi samo ličnim previranjima pisca, već ona dosežu do kontinentalnih i evropskih pitanja, oslikavajući proces nastanka nacionalnih i ideoloških identiteta. Završnica predstave dovodi nas do jednog modernog Odiseja koji se, nakon potrage za vrlim novim svetom vraća jer „Dom je tamo gde boli”.
Ne može se sa sigurnošću tvrditi da se ova predstava može u potpunosti razumeti van matične zemlje u kojoj je Goran Stefanovski stvarao. Ovog puta nije dovoljno poznavati samo krucijalne delove kulture i istorije jedne zemlje, već je i potrebno otići sa jednim predzanjem o onome kome je predstava posvećena. Da biste izbegli zbunjenost zbog nekih scenskih delova, dobrano se upoznajte sa ovih Goranovih sedam dramskih tekstova i zasigurno će oni, nakon odgledane predstave, ostati urezani u vašem sećanju i pružiće vam zaokruženu sliku o nacionalnim, sveukupnim stradanjima jednog naroda koja su sagledana kroz prizmu skupine individua. U suprotnom, nećete razumeti rediteljka rešenja i direktnu poruku koju vam šalje.
Večeras nas na festivalu očekuje predstava Mestno gledališća iz Ljubljane „Junakinje”, u režiji Aleksandra Popovskog.
Foto: Filip Kondovski
