Volontiranje – jedan od najbitnijih segmenata odrastanja

Danas, 5. decembra, obeležava se Svetski dan volontera. Svake godine naš portal na drugačiji način obeleži ovaj dan. Poznato je, ali postoje i ljudi koji ne znaju, da našu redakciju zapravo čine mladi ljudi koji volontiraju! Hoću u pozorište – HuP, već pet godina, koliko postoji kao medij, okuplja mlade i perspektivne članove, koji svojom dobrom voljom, talentom i naravno – ljubavi prema pozorištu, približavaju i otključavaju drugima put ka svetu pozorišta.

Ja sam postala deo portala Hoću u pozorište krajem drugog razreda srednje škole. Kažu da sam jedna od najmlađih osoba koja se ikada priključila redakciji i koja je i dalje u njoj. Za HuP volontiram na poziciji novinarke, nepune dve godine, a teško je opisati šta se sve zbilo i dogodilo od kada sam članica redakcije. 

Želim da kažem da sam sada četvrti razred srednje škole i da, nadam se, odgovorno korespondiram sa školskim, volonterskim i svim ostalim obavezama kroz koje prolaze svi maturanti. Nekada je teško sve uskladiti, a posebno pronaći volju, želju i motivaciju da pored svih obaveza i volontiram. Često me pitaju „Zašto radiš za džabe? Što ti neko ne plati za sav taj trud?” i još češće se nađem u situaciji da ljudima ne mogu to da objasnim, ne zato što ne znam odgovor, već zato što oni ne žele da shvate i prihvate činjenicu da postoje ljudi koji žele da volontiraju jer imaju veću zaradu na jedan drugačiji način.

Sa volonterskim zaduženjima počela sam sa petnaest godina i volontirala na dva festivala, onda je došao HuP, a zatim Reflektor teatar, Sarajevo film festival, snimanja projekata, Slobodna Zona i niz se i dalje nastavlja. Svaki put, kada dođe do volonterskog zaduženja, naučim nešto novo, stvarno! Obično se to govori kao šlagvort, a ja izbegavam da to izgovaram, ako stvarno ne mislim! I sve što nadalje budem govorila zvučaće slično, ali dok i sami ne volontirate, nećete razumeti o čemu pričam.

Kao i sve mlade osobe koje prolaze kroz adolescentski period svog života i kod mene se desio trenutak jedne velike nesigurnosti u javnom izlaganju. Javni govor je bio moja noćna mora. Na nagovor roditelja otišla sam na školske sekcije novinarstva, gde sam naučila da svoje mišljenje, stav i javni nastup donekle unapredim, a zatim je došao HuP. Naravno, kao najmlađa članica imala sam neverovatnu tremu, sada ne od javnog govora i od pisanja, već od starijih kolega koji imaju troduplo više iskustva od mene. Ali pogodite šta – i to je prošlo! Prvi tekst koji sam napisala u vidu recenzije jedne predstave bio je toliko objektivan, da ga ni ja trenutno ne bih prepoznala kao svojih ruku delo. Ni drugi se nije previše razlikovao, ali moj stil se formirao iz teksta u tekst i sada bih volela da mogu da kažem da znam smisleno i na razumljiv način nekome da prenesem svoju vizuru neke predstave i dela. 

Osim stvari koje sam naučila u stručnom delu, ključna je bila i komunikacija. Komunikacija koju sam ostvarila sa svojim kolegama sigurno će mi biti od pomoći kada ne budem više volontirala i kada budem imala stalni posao. Ono što je ključno za svako volontersko zaduženje, ne samo za HuP, jeste komunikacija i timski rad, a to je ono što svaki pojedinac nauči volontirajući, garantujem! Pored komunikacije i timskog rada su i ljudi koje sam upoznala tokom volonterstva. Iako nisam ispratila veliki broj festivala još uvek, oni su apsolutno mesta upoznavanja! I od svih ljudi koje sam upoznala na intervjuima, festivalima, konferencijama i predstavama saznala sam po nešto novo, naučila, pa čak i stekla nove prijatelje sa kojima se najlepše pozdravim i ispričam kada se sretnemo bilo gde.

Za mene je volontiranje jedan od najbitnijih segmenata odrastanja. U komunikaciji sa svojim vršnjacima, koji ne praktikuju volontiranje, sam to najviše primetila. Mnogo brže i fluidnije je prilagođavanje, snalaženje i pronalaženje rešenja u naizgled nerešivim situacijama. Pritom, nemeriv je stepen vršnjačke edukacije i broj stvari koje se nauče od ljudi koji su sličnih godina, a drugačijih interesovanja. U HuP-u sam dosta naučila od svih članova, iz svih sektora, ali najviše od svoje mentorke, Milice. Na početku sam je kontaktirala za svako moguće pitanje koje se ticalo pisanja i ona je uvek imala odgovor, a kada ga nije imala, zajedno smo timskim radim došle do njega. Sada Milicu smatram za jednu od boljih prijateljica i mogu zatražiti njenu pomoć za bilo šta, bilo vezano za tekst, neku predstavu ili nešto sasvim drugo. Najlepše je što iz takvih odnosa, koji nastanu pod okolnostima volonterstva, izniknu duga i trajna prijateljstva. 

Kako sam ja saznala za Hoću u pozorište? Sasvim slučajno! Jednog dana mi je na društvenim mrežama „iskočila” reklama da jedan portal traži mlade ljude, volontere, koji vole pozorište, i to je bilo sve. Prijavila sam se, prošla u drugi krug, bila na intervjuu i postala član. Nisam ni slutila da će taj volonterski posao biti zaslužan za odabir profesije kojom ću se baviti u budućnosti, a koja će pokrivati oblast – pozorišta! 

Ovim tekstom želim da ohrabrim sve mlade ljude koji još uvek traže sebe, ali i one koji već znaju šta žele, da volontiraju i da steknu nove prijatelje i navike, upoznaju buduće kolege i da se lepo provedu. Ukoliko želite da volontirate na nekom festivalu, raspitajte se kada počinje, istražite u kom periodu su bile prijave prethodne godine, sačekajte i prijavite se. Pratite tekstove i konkurse drugih portala i ukoliko je ikada potreban neki savet, pomoć ili smernica, možete me kontaktirati bilo kada, kao i sve ostale članove redakcije Hoću u pozorište, koji uvek vrlo rado odgovaraju na sva pitanja!