„Tri zime” − magija pozorišta je prisutna

Ono što se dogodilo u ponedeljak uveče na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta sigurno ću prepričavati, a čini se i svako ko je sa mnom delio vazduh i pogledom upijao priču zvanu „Tri zime”. 

Predstava je nastala kao diplomski rad studenata glume na Akademiji umetnosti u klasi profesorke Jasne Đuričić, koja potpisuje režiju.

Kao da je neki vihor prohujao pozorištem i iz slojeva priče Tene Štivičić sklapao jednu porodičnu sliku koja u sebi nosi istoriju ovih prostora, istoriju duše običnog čoveka i doveo nas u godine u kojima trenutno živimo.

Predstava je koncipirana da kroz različite segmente obuhvati kraj Drugog svetskog rata, period pre početka rata devedesetih i savremeno doba. Smeštena je u jednom stanu u Zagrebu, koji čini starinski nameštaj, tako da nam ispočetka ne sugeriše koju tačno godinu posmatramo, već prikazuje kako se neke stvari na ovim prostorima ne menjaju. 

Videćemo kroz ovu višeslojnu priču članove jedne porodice, premda su ženski likovi stubovi te porodice, te su i srž ove predstave. Nizaće se likovi poput Ruže, žustre partizanke, njene majke Monike i muža Aleksandra Kralja, koji se useljavaju u kuću ekscentrične Karoline. Treću generaciju ove porodice čine Ružine ćerke Dunja i Maša i njihovi muževi. Dok je četvrta generacija predstavljena Mašinim ćerkama Alisom i Lucijom, kao i komšijama. Svi oni zajedno obeleženi su jednom epohom; ta kuća i njeni zidovi nose porodične tajne, neispričane priče, ali i toplinu određenih likova koje promatramo, njihove sudbine i lične borbe. 

Mladi glumci čine svojom igrom izuzetne transformacije (prelazeći u scenama od mladalačkog do zrelog doba) jednu magiju pozorišta. Njihov govor i naglasak su autentični, njihova preciznost na sceni je besprekorna. Zbog njih ova predstava nosi jednu snažnu emociju i budi prisnost sa pričom. Ta glumačka igra čini da četiri sata ove predstave prolete. A ono što je upotpunjuje jeste vešto odabrana muzika koja karakterno opisuje određene porodične trenutke, poput „Zemljo moja” ili „Pamtim samo sretne dane”. 

Ovi prostori puni su nemira i previranja. Ovde su generacije obeležene ratovima i kroz njih nose različite priče, ali ovo je priča jedne nove generacije, koja priča drugačijim, ali vrlo pitkim jezikom, onim toplim što ogreje i ispuni ljudsku dušu, tako da niko ne može ostati ravnodušan. 

Sigurna sam da mi je posle snažnog aplauza bilo potrebno da još sedim u gledalištu i ćutim neko vreme. I zapitala sam se odmah: kolika je snaga pozorišta da zaustavi trenutak i  izbriše realno vreme? Rekla bih da to jedino pozorište može da načini.

Sigurno, na nekom sledećem izvođenju, susrešćemo se ponovo u gledalištu i živeti ponovo ovu pozorišnu magiju, kako jedino mogu da je nazovem. Sve ostalo ostavljam svakom ljubitelju pozorišta da je okuša i doživi.

… Ja nisam kao ti

da pamtim samo zlo,

ja nisam kao ti, 

ne mogu to.

Pamtim samo sretne dane,

pamtim samo one kuće

gdje se naša ljubav krila

samo, kano i bespuće.

Pamtim samo sretne dane,

oko nas je voda rasla,

pamtim samo sretne dane

da bih našu ljubav spasla…

Foto: BELEF; Milica Raković (hocupozoriste.rs)

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste