Treće večeri 66. Sterijinog pozorja publici su se u okviru takmičarske selekcije predstavila dva pozorišta – Regionalno pozorište iz Novog Pazara, u saradnji sa Kulturnim centrom Novi Pazar, sa predstavom „Ako dugo gledaš u ponor“ i Beogradsko dramsko pozorište sa svojom predstavom „Tiho teče Misisipi“.
Novopazarski teatar osnovan je 2003. godine kao profesionalno pozorište i tako postalo jedno od najmlađih u našoj zemlji. U mešovitoj sredini kao što je Novi Pazar, na verskom, nacionalnom i kulturnom nivou, Regionalno pozorište nosi veliku odgovornost u očuvanju tradicije zajednica u ovom gradu i njihovoj simbiozi. Predstava „Ako dugo gledaš u ponor“ reditelja Zlatka Pakovića nastala je po motivima istoimenog romana Enesa Halilovića, dobitnika brojnih nagrada.
Predstava tematizuje posmrtno obraćanje mlade Nejre (Anđela Marić) svojim sugrađanima sklonim prećutkivanju zločina. Njena priča govori o nesreći koja joj se desila, a to je silovanje od strane poslodavca i porodičnog prijatelja i dobročinitelja, ali i o mogućnostima koje su se mogle dogoditi, a nisu. Eksperimentalnom igrom glumaca i povremenom suptilnom interakcijom sa publikom, glumačka ekipa uspešno je oslikala Nejrinu tužnu povest kao sinegdohu prokletstva siromašnog i ubogog naroda.
Sve je počelo sa prokletstvom. Ono je palo na Nejrinu porodicu, obogaljilo je, a nju prerano bacilo u svet odraslih. Morala je da prestane sa školom kako bi počela da radi i prehrani svoju porodicu. Tu u pomoć pristiže Liso (Rifat Rifatović), očev nekadašnji kolega, a sada istaknuti novopazarski preduzetnik. On na nju gleda kao na svoje dete – u trenutku dok otkopčava pantalone. On joj mesečnu platu povećava sa 130 na 150 evra – dok briše sa svog međunožja svoju ljubav prema njoj. On je ceni i čuva od sina koji bi da pipka – dok joj na maloletnim grudima počiva njegova ruka. I da, da li sam već rekla da je gleda kao svoje dete – dok je godinu dana besomučno siluje na poslu čak i dvaput dnevno.
Sve bi ovo bilo samo (samo?) jedna tužna životna ispovest, da se reditelj nije poigrao sa njom. Glumcima je, osim kroz nekoliko uloga koje igraju, dao prostora da kažu kako su se osećali dok su ih igrali. Kako je biti u ulozi silovatelja i moćnika, a kako u ulozi žrtve? Kako je biti muškarac u duboko ukorenjenom groteskno-patrijarhalnom društvu, a kako žena? Dok je publici dao mogućnost da sve vidi i proceni – kako je to sve znati i ćutati.
Umetnička vrednost ove predstave svakako je velika, ali pored živopisne glume upotpunjene songovima vredi spomenuti i autentičan i bogat jezički kolorit, kao i detaljno izgrađene likove koji slikovito stvaraju atmosferu Novog Pazara. Međutim, ono što je neizmerno važnije danas, u svetlu tabloidizacija svega dobrog i lošeg, kao i merenja tuđih vrednosti, upravo je poruka ove dobro uigrane ekipe na čelu sa rediteljem, a to je: kome mi danas sudimo – zločincu ili žrtvi?
U predstavi igraju: Anđela Marić, Lemana Binjoš, Sandra Miljković, Rifat Rifatović, Dušan Živanić, Haris Šećerović i Vahid Džanković. Svaka čast!
U poslednje vreme, prilično često se na scenama postavljalju dramatizacije romana, kao što smo sinoć imali priliku da pogledamo specifičnu dramatizaciju romana „Tiho teče Misisipi“ Vladimira Tabaševića kroz jedan specifičan pristup, u režiji Ivice Buljana.
Dok ulazimo u salu, glumci su uveliko na sceni i ili oni čekaju da se mi smestimo ili mi čekamo da oni počnu i onda sledi pesma „Tiho teče Misisipi“ u izvođenju žive svirke aktera. Iako roman nije prilagođen u klasičnom pozorišnom smislu priča se, bez obzira na iščašenje, može ispratiti. Ovo bi bila priča o odrastanju dečaka Denija, „balonu od helijuma“ koji će svakog trenutka pući ili odleteti, zalepljen za svoju porodicu kao čičak, a Milan Zarić nam ga predstavlja kroz izrazitu dozu slabosti i grubosti. Nailazimo na opšta mesta i opšte međuljudske odnose – njegov odnos sa majkom (Jana Milosavljević) i ocem (Miloš Petrović Trojpec), pa njihov međusobni odnos uz dodatak kuma (Mladen Sovilj), odnos majke i ćerke i preostalih likova. Pored toga, tu su i oponenti u ulogama pisaca koji kreiraju samu priču - Vladan Milić i Branka Katić koja se u predstavi zove Vesna Čipčić, iako u postavci već imamo Vesnu Čipčić (no dobro, svi smo mi pomalo Vesna Čipčić?), dok u jednom trenutku na scenu izlazi i autor Vladimir Tabašević dok čita odlomke iz svog romana što je prilično neinteresantno i zamorno. S obzirom na to da su svi zajedno radili na dramatizaciji, rečenice aktera su svedene na svakodnevni govor i pomalo je konfuzno i nejasno da li su replike tako formirane ili su skloni šmiranju.
Scenografija je postavljena u smislu „samo svega stavi dosta“ - od simbola naše istorije (print slike Uroša Predića „Kosovka devojka“, logotipi Rubinovog vinjaka i Radio televizije Beograd), preko patke na naduvavanje, pečenjare, mnoštvo kartonskih kutija za banane pa sve do bezbroj rekvizita poput pegli za ve školica, peškira, plastičnih stolova i stolica i muzičkih instrumenata. Od same postavke scene dolazimo do glumačke igre u kojoj je previše eksplicitnih scena seksa, agresivnih sukoba, uz začarani krug beskonačnih trivijalnih dijaloga, mada, čini se da glumci lako plivaju u tim vodama. Mnogo puta glumci protrčavaju kroz salu, na momente se pale svetla i obraćaju se publici. Raznolike varijante humora, od onog crnog (na sopstvenoj sahrani Miloš Petrović Trojpec se obraća prisutnima) pa do tragikomedije uz odlike srpskog nacionalnog identiteta, a i mentaliteta. U nekoj meri sve to govori o nama, kraju jednog veka, raspadu jednog društva i zemlje (koliko zapravo imamo pojma o tome?), dok predstava pokušava da izbegne patos antiratne priče. Ne dešava se retko da čovek proživi život, ostavi sećanja i nastavi da ide dalje.
Brojna pitanja ostaju u etru nakon ove neuhvatljive predstave i performansa kojem smo prisustvovali. Zbog čega u nekom trenutku publika ustaje u toku predstave i izlazi iz sale (zar to nije malo nepristojno prema predstavi kakva god da je?)? Tražimo tumačenje i pokušavamo da nađemo poentu cele ove priče koja nam se čini toliko banalnom i besmislenom. Ma, da li uopšte moramo da tražimo smisao i da li uopšte išta više danas ima smisla, jer čini se da smo u poslednje vreme sve više skloni nihilizmu i apsurdu? Pa, zašto bi nam stoga jedna ovakva pozorišna predstava ostala enigma?
Večeras će, u okviru takmičarske selekcije biti prikazana predstava „Velika depresija“ Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad, po tekstu Filipa Grujića, a u režiji Marka Čelebića sa početkom u 19 časova. Međunarodnu selekciju „Krugovi“ čini predstava „Hotel Zagorje“, autorski projekat Anice Tomić i Jelene Kovačić prema motivima romana Ivane Bodražić u izvedbi Gradskog dramskog kazališta „Gavela“ Zagreb, sa početkom u 21 čas.
