54. Festival "Joakim Vujić"

07. maj 2018. - 14. maj 2018.
Novi Pazar

54-joakim-vujicFestival profesionalnih pozorišta Srbije "Joakim Vujić" po 54. put, ove godine biće održan u Novom Pazaru, od 7. do 14. maja.

Publika će moći da pogleda 9 predstava, od toga 7 takmičarskih predstava, jednu u revijalnom i jednu u čast nagrađenih po predlogu selektora, pozorišta iz Vranja, Lazarevca, Užica, Kragujevca, Šapca, Gračanice i Novog Pazara.

Festival organizuje Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije, čiji je predsednik Zoran Stamatović u saradnji sa regionalnim pozorištem iz Novog Pazara. Želja organizatora je da pozorišnu umetnost približi i onim sredinama u kojima ona nije tako čest gost i da pobudi interesovanje i za dešavanja izvan Beograda. U tom cilju jedan od najvažnijih festivala koji promoviše decentralizaciju pozorišne kulture.

Ovogodišnji selektor festivala, kao i prošle godine je Aleksandar Milosavljević. Prenosimo vam deo njegovog izveštaja o selekciji festivala:

Ako sam prošle godine, nakon duže pauze, ponovo intenzivno gledajući predstave u produkciji srpskih pozorišta, konstatovao da je situacija u ovdašnjem teatarskom životu alarmantno ozbiljna, sada moram donekle korigovati ondašnji zaključak. Situacija je sada, naime, mnogo gora. Mrtvilo, prepuštanje sudbini, odnosno rđavom toku kulturne svakodnevice, repertoarska lutanja i sve očiglednije koketeranje sa komericijalizacijom (a u nadi da će na taj način biti privućena ona publika koja želi da se zabavi i zaboravom utekne od stvarnosti), sve je intenzivnije prisutna u našim pozorištima. Istina, takva situacija nije karakteristična samo za prostore južno od Beograda i Vojvodine. Prošle godine predstave za ovaj festival nije prijavilo nekoliko teatara članova Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije. Tako je bilo i ove godine; predstave nisu prijavili Leskovčani i Zaječarci. Oni prvo, kako čujem, još uvek postoje, dok su ovi drugi u jednom času bili ukinuti. I to drugi put u poslednjih desetak godina. Uveren sam da bi neko – a ako baš niko, onda upravo ova Zajednica – morao da postavi pitanje zašto jedan teatar odbija da participira u procesu selekcionisanja, i da li se ovo pitanje sme svesti na odluku direktora, ili se pak tiče šireg društvenog i kulturnog konteksta koji, između ostalog, reprezentuje ova Zajednica. Takođe, smatram i da nije normalno da samo selektor bude zabrinut što je jedno od značajnijih domaćih pozorišta ukinuto zarad osnovanja kulturnog centra. Da li je to najava budućnosti koje će preoblikovati teatarski život Srbije, i da li će se crvena lampica upozorenja uključiti tek kada slične birokratske i antipozprišne odluke budu zakucane i na vrata ostalih ovdašnjih pozorišta.

Besparica, sve upornija, ozbiljnija i destruktivnija, ostavlja duboke ožiljke na predstavama pozorišta koja sam pohodio tokom minulih meseci. S druge strane, optimizam provocira činjenica da u Srbiji ipak postoje pozorištnici koji se ne mire sa postojećim stanjem. Bore se, naime. Pronalaze u sebi motive i energiju da uprkos nemaštini, nebrizi, nenormanim zakonima, ne pristanu na samozadovoljstvo, nerad, nebrigu i – prave predstave. Neke od njih su osrednje, neke su ispod nivoa na koje su nas ta pozorišta navikla, ali ima i predstava koje pomeraju postojeće granice i uzdižu teatarski čin iznad banalnog nivoa zabave. Istovremeno, baš su one najbolji način ulaganja u edukovanje publike.

Upravo na tragu ove teme, naglašavam da je jedna od neuralgičnih tačaka srpskog teatarskog života besmislena podela na takozvane repertoarske predstave, namenjene publici, i one koje nastaju zbog festivala. Razumem ovu dihotomiju kao posledicu opšte sluđenosti pozorišnih uprava, kao njihov šizofreni odgovor na potrebu da, s jedne strane, bude obezbeđena publika, ali i da, s druge strane, uz pomoć učešća na festivalima ubede svoje osnivače, lokalnu samoupravu, da je gradovima i opštinama pozorište još potrebno, da i dalje ima smisla ulagati i tu jadnu crkavicu u održanje teatarskog života u njihovim sredinama. No, pristajanje na ovu podelu – repertoarske i festivalske produkcije – najčešće dovodi do toga da u našim pozorištima nastaju ili frankeštanstke predstave, svojevrsni pačvork, kolaž, od svega i svačega, ili nešto još gore – slabašna i neuspešna imitacija nečega što nastaje na drugim mestima, u takozvanim pozorišno razvijenim sredinama. Ili tačnije, u drugim pozorištima, ali i u neka sasvim drugačija vremana.

Sve ovo ne pominjem zato što želim da držim pridike. Uveren sam, naime, da smo svi mi, pozorišni stvaraoci i teatarski kritičari, u istom loncu. Neprijatne istine koje saopštavam ne tiču se samo takozvane uže Srbije, nego su tek za nijansu zaoštrenije no što je to slučaj, recimo, u Beogradu koji doživljavamo kao pozorišnu metropolu.

Ipak, imao sam sreću da vidim predstave na koje bi i te kako morao da bude ponsan i teatarski Beograd. Prepoznao sam muku stvaralaca i pozorišnih uprava, ali i majstora u radionicama za izradu dekora i kostima, kao i pozorišnih administracija, koji su, svi odreda, u proces nastanka i plasmana predstava uložili volju, ljubav i trud, ali više od svega – ambiciju. Ambiciju da prave smele predstave, da budu odvažni u vremenima koja nisu sklona umetnosti (a ta vremena, koliko ja pamtim, traju sada već više od dvadesetak godina) i da pomeraju granice. A te granice postoje na sve s trane. U svesti naše publike, sada već ozbiljno odgajane na realiti šou programima i besramnim pozorišnim tezgama koje neumorno krstare Srbijom, stvarajući lažnu sliku o tome šta su teatar i pozorišna umetnost. Nažalost, granice postoje i u glavama mnogih naših teatarskih stvaralaca koji su zaboravili zbog čega su se svojevremeno upustili u pozorišnu avanturu. Zbog svega toga moj ovogodišnji izbor predstava za jedan od najznačajnijih domaćih pozorištnih festivala ne treba razumeti ni kao presudu, niti kao izraz elitizma, nego kao najiskreniji pokušaj da budu obodreni oni koji se u ovakvim pozorišnim okolnostima nemilice troše, ali i kao najdobronamernije podsećanje onima koji su se umorili da smognu snege i hrabrosti i vrate se na staze na kojima su nekada bili. Te staze, naravno, danas ne izgledaju kao nekada, ali su i dalje pozorišne.

Izbor koji sam načinio je, razume se, kao i svaki drugi izbor subjektivan

Sve predstave će se izvesti u Regionalnom pozorištu Novi Pazar sa početkom u 19:30 časova.

Program 54. festivala "Joakim Vujić"
 

Ponedeljak, 7 maj.

ŽAK I NJEGOV GOSPODAR
Milan Kundera
Režija: David Alić
Regionalno pozorište Novi Pazar

Utorak, 8. maj

LIFT-SLOBODAN ŠOU
Jelena Bogavac
Režija: Nenad Todorović
Narodno pozorište u Prištini, izmešteno u Gračanicu

Sreda, 9. maj

SVEDOBRO
Stevan Vranješ
Režija: Nemanja Ranković
Narodno pozorište Užice

Četvrtak, 10. maj

RUBIŠTE
Ninoslav Đorđević
Režija: Kokan Mladenović
Šabačko pozorište

Petak, 11. maj

ČETIRI BRATA
Radovan Tišma
Režija: Dragan Jakovljević
Knjaževsko-srpski teatar

Subota, 12. maj

DOM BERNARDE ALBE
Frederiko Garsija Lorka
Režija: Bojana Lazić
Puls teatar Lazarevac

Nedelja, 13. maj

KEPLER 452B
Tijana Grumić
Režija: Jug Đorđević
Pozorište "Bora Stanković" Vranje

Ponedeljak, 14. maj

OŽALOŠĆENA PORODICA
Branislav Nušić
Režija: Miodrag Dunilović
Kraljevačko pozorište