Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Kepler 452-b


0.0

Broj ocena: 0;




Kepler 452-b

Premijera: 21. feb 2018.
Pisac: Tijana Grumić, Režija: Jug Đorđević

Igraju:

SONjA - Jelena Filipović
MIRJANA - Radmila Đorđević
DEDA - Nenad Nedeljković
IVAN - Bojan Jovanović

Kostimograf: Velimirka Damjanović, Scenograf: Jug Đorđević i Velimirka Damjanović, Kompozitor: Julija Đorđević, Mastering i post produkcija zvuka: Goran Bugarinovski, Dizajn Plakata: Dragan Dejanović

 



Baviti se pozorištem u Srbiji, a pogotovu u unutrašnjosti, sa sobom već nosi određene kompromise. Mladi autori od početka svoje karijere u ovakvom okruženju grade i neguju svoje etike krajnje skromno. Upravo u tome je možda naša prepoznatljivost, a ja sam vam upravo naveo najgori izgovor za svoj rediteljski izraz - a to je siromaštvo pozorišne produkcije u kojoj radim i u kojoj sam odrastao.

Nadao sam se da će moja prva režija u Vranju biti u istoj zgradi pozorišta iz koje sam jula 2012. otišao na prijemni ispit. Međutim, vreme je imalo malo drugačije planove, i evo mene ipak u Vranju, u jednom alternativnom prostoru koji podražava teatar. Što je opet svojevrsni paradoks. Jer, ko je taj koji može da kaže, šta jednu zgradu čini ili ne čini pozorištem? Ja u to ne verujem. Pozorište je tu gde želimo da ga vidimo. Vi i ja smo sada pozorište, zar ne?
Ako pretpostavimo da je život jedan paradoks, onda je verovatno tako i sa pozorištem, odnosno scenom. Pored svih medija danas, iluzija u pozorištu mi često izgleda banalno i neistinito. S druge strane, kod mene i dalje postoji vera u iluziju, jer da nije tako verovatno se ne bih ni bavio ovim pozivom. Na svemu ovome, iz jednog začaranog kruga paradoksalnosti, stvaram neko svoje pozorište.

Ponekad mi je važno da definišem šta je to što me trenutno okupira u teatru, a ponekad ne. Nekad su to misli koje se u meni gomilaju godinama, a nekad pročitam članak koji me toliko raznese u trenutku, da imam potrebu odmah da odreagujem. Povlašćenost naše profesije leži u tome što mi imamo mogućnost da na takve nagone reagujemo stvarajući umetničko delo sa željom da ono komunicira sa drugima. Pozorište je svuda, na nama je samo da odlučimo da ga primetimo. Moram vam priznati da su mi ulice velika inspiracija.Poznanici često misle da ih namerno ignorišem na ulici i retko mi veruju da se to dešava jer se, dok se mimoilazimo, nedaleko od nas odigrava životni Marlou, Vedekind ili Stanković, zašto da ne...

Jug Đorđević