„Ne vidim smisao u stvaranju bilo kakvog sadržaja koji je namenjen samo i isključivo zabavi.“

Ana Martinoli

Ana Martinoli

Zanimanje: Producentkinja i teoretičarka medija

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Ana Martinoli (Beograd, 1975) je producentkinja i teoretičarka medija. Diplomirala je na Katedri za produkciju u pozorištu i radiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu (2002). Od 1997. do 2015. godine radila je kao novinar, producent i direktor programa na Radiju B92. Magistrirala je na istoj katedri istražujući Strategije programiranja komercijalnog radija (2006), a doktorirala sa temom Transformacije radija kao medija i radijskih auditorijuma pod uticajem novih tehnologija (2010). Od 2003. godine je zaposlena na FDU, gde je danas vanredni profesor (od 2015) i prodekan za pozorišni i radio smer (od 2017). Predaje niz predmeta vezanih za medije masovnih komunikacija, menadžment i produkciju radija i elektronskih medija. Od 2010. predaje marketing u umetnosti na UNESCO katedri za kulturnu politiku na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Krajem 2019, novembar-decembar. Nisam još otvorila 2020. godinu, bar što se pozorišta tiče. 

2. Koju predstavu koju ste pogledali u poslednje vreme preporučuješ?

Vrat od stakla Biljane Srbljanović u režiji Jagoša Markovića, Carstvo mraka Igora Vuka Torbice, M.I.R.A. Andraša Urbana u Bitef teatru, obavezno...

I Pošto gvožđe, neverovatno važan, hrabar i pomalo zapostavljen Brehtov tekst, u režiji veoma mladog Rastislava Ćopića, studenta pozorišne režije FDU u klasi prof Egona Savina.

3. Koliko često i sa kim najčešće idete u pozorište?

Neretko odem sama jer su mi tada pažnja i doživljaj drugačiji, drugačije je posvećivanje i predavanje onome što se dešava na sceni... pored toga veliki deo predstava gledam sa prijateljima koji su mi i kolege na fakultetu, pa je to istovremeno i uživanje i nešto što je profesionalno važno i inspirativno. Lepo je podeliti pozorišni događaj s nekim ko predstave sagledava iz različitih perspektiva, rediteljske, dramaturške, producentske... i ko istovremeno priprema neke buduće umetnike i umetnice za pozorišne scene.

I na kraju, najvažnija osoba za deljenje pozorišnog iskustva je moja prijateljica i koleginica sa katedre, Jovana Karaulić, producentkinja sa neverovatnim profesionalnim iskustvom i beskrajnim znanjem o pozorišnoj produkciji i pozorišnoj praksi kod nas. Iako ne odlazimo dovoljno često zajedno u pozorište, njena razmišljanja o onome što pogleda su mi ozbiljna smernica.

4. Ko vam je omiljeni glumac/ica, reditelj/ka?

Prvo bih rekla Jagoš Marković, možda zato što sam ga najčešće i najviše gledala u pozorištu.

Takođe, nikad ne bih propustila režije Miloša Lolića i Igora Vuka Torbice, to su uvek posebna, originalna, suptilna, a neverovatno efektna rešenja, promišljanja...

Kada je gluma u pitanju, mislim da imamo privilegiju da uživo gledamo neverovatne upečatljive, energične, mlade Jovanu Gavrilović i Milana Marića. Čarobna Hana Selimović. Nada Šargin, takođe. Svetozar Cvetković, Nikola Ristanovski - nikad neću zaboraviti njegovog Leona Glembaja u Ateljeu 212, Branko Cvejić uvek. Nezaboravni Nebojša Glogovac, neponovljivi Hamlet njegov...

Mislim i da je važno ne zaboraviti autore i autorke dramskih tekstova, dramaturge i dramaturškinje koji su neodvojivi deo pozorišne produkcije - Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar, Maja Pelević, Filip Vujošević... neka bude samo nekoliko imena moje generacije, a već dolaze novi, veoma uzbudljivi, mladi, hrabri dramski pisci koji će svojim tekstovima obogaćivati i razvijati ovdašnje pozorište.

5. Koji je vaš stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Ne vidim smisao u stvaranju bilo kakvog sadržaja koji je namenjen samo i isključivo zabavi.

Tako i pozorište - volim i zanima me pozorište koje provocira, koje je hrabro i glasno, drsko, koje razotkriva i podstiče, inspiriše i motiviše.

I ta funkcija pozorišta nije ograničena samo na jedan žanr ili na smrtnu ozbiljnost. Naprotiv. Mada ne vidim problem sa "ozbiljnim" pozorištem, ma šta to značilo ljudima koji kažu - idem u pozorište da se razonodim, ne da gledam nešto ozbiljno. Živimo u ozbiljno komplikovanim vremenima, lokalno i globalno. Pozorište bi, po meni, trebalo da bude odraz vremena i društva u kom nastaje i živi, a mi, kao publika, bi trebalo da se suočimo i sa ozbiljnim temama, pa i da dozvolimo da nam ponekad u pozorištu bude i neugodno u stomaku tokom tog suočavanja.

6. Predajete na Katedri za menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi, koja je glavna nit koja povezuje radio i pozorište?

Intimnost, bliskost sa publikom, posebna vrsta veze koja se ostvaruje u trenutku dok gledaš i slušaš. Mislim da se i radio i pozorište svojoj publici obraćaju direktno i da imaju moć da publiku emotivno angažuju, inspirišu upravo zbog te neposrednosti. Stvaranje osećanja prisnosti, nisi sam i izolovan, a to je u današnjem društvu nezamenljiv kvalitet.

Takođe, mislim da dobro pozorište i dobar radio povezuje vešto pričanja priče - načini na koji se događaji odvijaju pred nama, zavodljivost glasom, efektima, tišinom, pokretom... To je posebna vrsta čarolije, posebno kada dolazi neposredno, kada imamo utisak da taj radio glas govori samo nama ili kada udišemo isti vazduh i delimo energiju sa glumcima i glumicama na sceni. To su posebna iskustva jer nema reprize, vraćanja, probanja, sve je neponovljivo i autentično.

7. Govoreći na forumu "Mediji u Srbiji" prezentovali ste istraživanje na temu "Šta o medijima možemo naučiti od mladih?"- Šta vi učite od svojih studenata? (i o medijima, i uopšte)

Studentkinje i studenti danas su mnogo otvoreniji, hrabriji, direktniji i spremniji da se bore za vrednosti u koje veruju nego što je to bila moja generacija u njihovim godinama. Mislim da su spremniji da istražuju svoja interesovanja, svoje različite identitete, da pokušaju sve što ih zanima. Imam i utisak da se istinski osećaju kao građani Planete Zemlje, nisu skučeni i zainteresovani samo za neku svoju neposrednu zajednicu, njihove teme i ambicije nemaju veze sa nacionalnim granicama, već sa idejama i mnogo širim ljudskim vrednostima. Istinski verujem da su to generacije koje će menjati naša društva nabolje.

Kada su mediji u pitanju, učim da ne postoje više radio, televizija, novine... Postoje samo sadržaji koji su dovoljno dobri, atraktivni i zanimljivi da im privuku pažnju - a to može da bude sve, od video spota preko podcasta do e-knjige - i sadržaji koji ih ne interesuju, što, ponovo, ne mora da ima veze sa formatom. I sadržaji koji ih zanimaju moraju da budu dostupni svuda, uvek, kad god požele. Ozbiljni su to izazovi za današnje medijske producente.

8. Dugo ste radili na Radiju B92, da li mislite da je moguće da se danas pojavi medij koji bi nudio toliko slobode autorima? Ne samo u iznošenju političkog stava, nego i u kreativnoj slobodi autora kada su u pitanju emisije o kulturi, umetnosti itd?

U vreme pokretanja programa 1989. godine i u vreme najslavnijih godina radija B92 nije bilo interneta, mobilnih telefona, društvenih mreža... Imao si taj i još nekoliko radio kanala i to je bilo sve. Danas na internetu postoji neograničen prostor da se pokaže talenat, stav, razmišljanje o bilo kojoj temi, da se pokrene debata, da se stvori kompleksan i bogat sadržaj. Čini mi se da trenutno nije toliko veliki problem nepostojanje slobode koliko izostanak volje, strpljenja, upornosti, pa i motivacije da se u taj prostor slobode uđe. Sloboda nije samo pravo i privilegija, već i  obaveza i odgovornost. Moraš da znaš kako da slobodan prostor odgovorno i originalno iskoristiš, a za to je potreban i talenat, i trud, i rad, i odgovornost prema onima kojima se obraćaš.

Ako govorimo o zvaničnim, institucionalizovanim medijima, onda je to već pitanje zakona, čuvene političke volje, strateškog planiranja razvoja tržišta tako da na njemu komercijalni ili politički motivi medija ne smeju da nadjačaju obavezu služenja publici.

U ovom trenutku, mainstream mediji u Srbiji su dramatično instrumentalizovani i duboko autocenzurisani, ali to je metastaza procesa kontrole, pasivizacije i obesmišljavanja medija kod nas koja traje decenijama. Za mene je trenutno prostor slobode, kada su mediji u pitanju, samo tzv. peti stalež, a to su različiti medijski projekti koji deluju pre svega u onlajn prostoru, koji se bave istraživačkim novinarstvom i koji čuvaju ključne principe novinarske profesije. Za mene su oni ekvivalent toj sceni nezavisnih radio stanica iz 90tih godina prošlog veka kojoj je pripadao i B92. To su Peščanik, Insajder, BIRN, KRIK, CINS...

9. Kako je prema vašem mišljenju na medijsku ponudu uticala privatizacija medija?

Najveći broj medija na svetu je u privatnom vlasništvu, to su komercijalni mediji koji postoje da bi stvarali profit za svoje vlasnike. I to samo po sebi nije problem, ukoliko postoje obavezujuća pravila koja se bave razvojem tržišta tako da trka za profitom ne zaseni obavezu da mediji služe javnosti. Zadatak medija je da rade u interesu svoje publike, ne samo u interesu vlasnika ili nekog političkog ili ekonomskog centra moći. Privatizacija medija kod nas, sprovedena po poslednjem setu medijskih zakona, je u osnovi imala ispravnu, dobru nameru - da država kao vlasnik izađe iz medija, dakle da mediji ne budu više servis ove ili one vlasti na bilo kom nivou. Nažalost, ispostavilo se da naše tržište niti je dovoljno zrelo za takvu transformaciju, niti ima razvijene mehanizme koji bi sprečili zloupotrebe u tom procesu. Danas imamo potpuno devastirano medijsko tržište, nestanak lokalnih medija koji su u svojim sredinama bili dragoceni izvor informacija i produkcije lokalno relevantnog sadržaja, nepostojanje istinskog diverziteta na tržištu... Tržište je siromašno, i u finansijskom, i u programskom smislu.

10. Objavili ste rad na temu "Fake News - Medijska produkcija i kriza novinarstva u doba post-istine", kako smo došli do doba post-istine? Kakva je budućnost sveta koji nije baziran na istini?

Mislim da niko sad ne može sa sigurnošću da odgovori na pitanje kakva je budućnost sveta jer svi učestvujemo u tom velikom društvenom i medijskom eksperimentu svojim lajkovima, klikovima, shareovima, selekcijom kanala i izvora preko kojih ćemo se informisati... Izvesno je da postajemo dramatično podeljeni u odnosu na medijske sadržaje koje biramo da trošimo. Do doba post-istine smo došli tako što smo vremenom počeli više da biramo sadržaje koji nam se dopadaju, koji gode našim vrednostima i stavovima, nego sadržaje koji su provereni, objektivni... Brexit i pobeda Donalda Trampa su ozbiljni pokazatelji da lažne vesti mogu da odrede i pravac krupnih društvenih procesa. Ne verujem da u ovom trenutku bilo ko može da ponudi siguran mehanizam zaštite publike od lažnih vesti, tako da ogromna odgovornost jeste na publici - biti svestan, odgovoran, proveravati vesti iz više izvora, razlikovati činjenice od ličnih stavova, biti oprezan sa sadržajem koji delimo dalje...

Anu u HuPikon upisao Nikola Bešlić