1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Ako računamo predstave na kojima sam na neki način radio, onda je to na Dan ljudskih prava, 10. decembra, i predstava „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi“ u Šapcu. Takođe, „Jami distrikt“ u prepunoj sali Kulturnog centra u Zrenjaninu, 20. novembra.

2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?

Sem ove dve, kojih sam bio na neki način deo, preporučujem „Kad bi Sombor bio Holivud“ somborskog pozorišta, „Na Drini ćuprija“ Srpskog narodnog pozorišta i predstavu Jelene Bogavac o Mileni Pavlović Barili.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Ja idem sam u pozorište, pošto se uglavnom u poslednji čas odlučim da pogledam neku predstavu. S obzirom na to da sam na neki način bio deo tog sveta, nikad ne tražim kartu unapred, uvek postoji jedna stolica koja me čeka u svakom pozorištu u zemlji. Tako da mi odlazak u pozorište ne predstavlja jedan ozbiljan projektni zadatak, nego odem kad osetim trenutak da sam slobodan i da sam blizu pozorišta u kom se daje neka ozbiljna predstava.

4. Omiljeni glumac/-ica, reditelj/-ka?

Omiljeni reditelji su mi Kokan Mladenović i Minja Bogavac. Što se tiče glumaca, preferiram u poslednje vreme mlade neafirmisane glumce i glumice koji sad stupaju na scenu i na neki način menjaju nekakve relacije i već ustaljene kombinacije, ako smem tako da kažem. Neću reći nijedno ime, pregršt je mladih glumaca koji su već u angažmanima, u formalnim i neformalnim grupama i brojnim TV serijama koje se trenutno prikazuju. Jedna smena generacija je na pomolu i ja sam srećan zbog toga.

5. Prema tvom mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta danas?

Pozorište bi trebalo da ima i veću ulogu od one koju ima u ovom trenutku. 

Pozorište bi trebalo da bude hrabro, pozorište bi trebalo da bude avangardno, pozorište bi trebalo da bude institucija koja postavlja mnoga važna društvena pitanja. To što danas to nije u institucionalnim pozorištima slučaj, to nije problem samo pozorišta već celog društva.

6. Ovogodišnja dobitnica nagrade „Dobar primer novog optimizma“ je pozorišna umetnica Minja Bogavac. Koliko optimizma vidite u pozorištu?

Ona ne samo što je dobitnica te nagrade, ona je dobitnica i Sterijine nagrade. Mi smo samo deo tog opšteg talasa promovisanja Minje Bogavac kao važne kulturne činjenice. Ona je nova upravnica Šabačkog pozorišta i za samo nekoliko meseci promenila je kompletnu percepciju ljudi, kako Šapca tako i šire okoline, koliko je jedno pozorište važno za jedan grad. To je krajnji novi optimizam zaista. Ne možemo imati boljeg laureata. Od nje očekujemo ne samo da uspešno vodi Šabačko pozorište nego očekujemo i da se na osnovu njenog delovanja u njemu uspostavi jedan kulturni model u celoj Srbiji.

7. Pokret „Novi optimizam“ je bio primoran da se preseli iz Zrenjanina u Beograd. Kako centralizacija, koja je prisutna u svim oblastima, utiče na naše društvo?

Ta priča je stara koliko i samo društvo. Odnos centra i tzv. provincije. Provincija se generalno nosi u sopstvenoj glavi, a ne kao deo nekakve stvarne geografije i relacije. Ali mogu da kažem, sa druge strane, da ta količina koncentracije moći, kapitala i medijske pozornosti ljudi koji se kreću u gradovima kao što je Beograd, i možda u nekoj meri Novi Sad, zaista deluje deprimirajuće za manje sredine. Jako je teško uspostaviti neki dobar sistem, jer bez ljudi nema ničega. A ljudi idu tamo gde im je bolje, gde misle da će ostvariti neki svoj interes, bilo da je materijalni ili društveni, ili u ovom slučaju umetnički. Jako je teško zadržati talentovane mlade ljude u provinciji.

Mi smo se borili dugo. „Zeleno zvono“, kao baza iz koje je nastao „Novi optimizam“, bilo je 24 godine deo zrenjaninske kulturne ponude, cele 24 godine smo proveli u zgradi pozorišta. Sama ta činjenica govori da smo sve učinili ne bismo li se predstavili centrom događanja, makar u tom danu kada nešto radimo. Mnogo puta nam je ta pretencioznost uspevala, zaista smo uspevali u tome da dovedemo ljude iz Beograda, Novog Sada, cele Vojvodine, pa i Srbije. To je, ispostavilo se, za jedan palanački mentalitet teško prihvatljiva činjenica, a za nas je bilo teško breme koje smo nosili. Ta količina nerazumevanja krajnje sredine se ogledala u tome što smo pod zaista teškim pritiscima — političkim, društvenim, privatnim, morali da zatvorimo taj klub, tamo nema ničega. Ne postoji nikakva kulturna ponuda, zrenjaninsko pozorište kao jedno od najstarijih zdanja u zemlji nema svoj pozorišni klub. Imali su ga kao najpoznatijeg u regionu, sad ga nemaju uopšte.

Pokazalo se da je ta odluka dobra za mene, možda je trebalo i ranije da se to dogodi. Da se te hipoteke kurtališem, što bi rekli kolokvijalno, da nešto mora biti u Zrenjaninu i u tom prostoru, oslobodio sam energiju, vreme, nove komunikacije, iz toga je izašla jedna hiperprodukcija „Novog optimizma“, koja je prihvaćena u celom regionu. Zrenjanin ne znam da li zna da je nešto izgubio, možda zna, ali ništa ne kaže. Prošle godine smo se u nekoliko navrata vraćali u Zrenjanin organizujući tribine na važne društvene teme, izložbe, predstave, književne večeri. Koristili smo priliku da uradimo nešto za ostatak zaklanog Zrenjanina.

8. Da li je smo kao društvo usaglašeno po pitanju nekih osnovnih društvenih vrednosti? Kao što su antifašizam, demokratija, ekologija i zaštita životne sredine...

Naravno da nismo.

Kada sve ovo prođe, a proći će, uz ove građevine odvratne koje će ostati da svedoče o jednom vremenu, najveća šteta će biti urađena u glavama ljudi i međuljudskim odnosima. „Novi optimizam“ kroz svoju promociju dobrih primera promoviše ljude koji imaju jasan stav o najvažnijim temama. Mislim da je to možda i osnovna vrednosna stvar koju nosi „Novi optimizam“, koji nije imao tu ideološku rigidnost, kao neke druge organizacije, ali nikada nije popustio ni u jednom značajnom segmentu. Mi znamo i uvek smo znali gde je crvena linija. Mislim da smo ipak korak ispred nekih opštih društvenih kategorija i vrednosti koje promoviše naše društvo.

9. Da li smo kao društvo optimistični? Da li to zavisi od stavova pojedinaca ili od neke opšte društvene klime?

Ja sam mnogo puta optuživan za taj naziv „Novi optimizam“. Jedni su ga smatrali banalnim, drugi su ga smatrali „kempom“, nekom našom zavitlancijom, treći su shvatili šta smo mi hteli da kažemo ovim nazivom organizacije. Mi smatramo da je uterivanje pesimizma svetski proces, u tom smislu Srbija je, nažalost, samo deo toga, deo određene konstelacije snaga. Odnos uticaja kapitala, medijskog uticaja, kulturnog modela je prilično nepovoljan za pristojan i normalan svet. Uterivanje pesimizma je svetski proces koji kaže to vam je što vam je, stvari su nepromenljive. Svet je postao jedna velika palanka. A u palanci znamo da je očas posla do fašizma. Mislim da je  taj optimistički stav gde mi kažemo da će pravda na kraju pobediti i da je dobro jače od zla, i da postoje ljudi koji će sve to na ovaj ili onaj način promeniti. Mi smo sa grupom organizacija osnovali „Novu solidarnost“ kao izraz jednog našeg optimističnog stava da čovek čoveku nije vuk, da je potrebna ta elementarna solidarnost među normalnim ljudima, koja će u nekoj sutrašnjici učiniti svet boljim. 

Gutu u HuPikon upisao: Nikola Bešlić

Foto: Medija centar