„Pozorište je moja tiha čežnja“

Dragoljub Draža Petrović

Dragoljub Draža Petrović

Zanimanje: Novinar

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Dragoljub Draža Petrović rođen je 6. decembra 1970. godine u Beogradu. Svoju novinarsku karijeru započeo je davne 1994. u dnevnom listu Borba. Kasnije je radio u Našoj Borbi i Glasu javnosti, dok je svoje kolumne pisao za Kurir, NIN, Status i Nedeljnik. Treutno piše kolumnu „Žvaka u pepeljari“ za dnevni list Danas, u kom je glavni i odgovorni urednik. Sa Vojom Žanetićem i Dragoljubom Mićkom Ljubičićem koautor je satirične emisije PLJIŽ. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada na polju novinarstva. Kako sam voli da kaže, koautor je dve ćerke.

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Gledao sam „Utopljenu dušu“ sa Sergejem Trifunovićem u Beogradskom dramskom pozorištu. Iskoristio sam priliku jer je već sledeća otkazana, što je valjda Sergejev specijalitet, pa treba ugrabiti svaku priliku da ga vidite. Čak je i ta kasnila pola sata. Kada sam pitao razvodnicu: „Je l' došao Sergej?“, nasmejala se i rekla: „Ne brinite, tu je, samo moraju da uvežbaju neke scene pre nego što publiku puste u salu“. Umro sam od smeha.

2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?

Vidite, ta „Utopljena duša“, to je jedan uragan Sergejeve energije, sjajne režije Bobana Skerlića, a glumački ansambl naprosto zrači. Nisam skoro video da se glumci u nekoj predstavi toliko potroše, ta Sergejeva glumačka harizma je mnogo veća od političke.  Sedeo sam u prvom redu i imao sam utisak da sam stvarno na tom brodu kojim je putovao Vladislav Petković Dis na svoje poslednje putovanje.  Od drugih predstava koje su me dotukle izdvajam „O Ribarima i slobodi“ Reflektor teatra, koju sam u avgustu gledao u jednom posebnom ambijentu, na vrh brda kod Ivanjice, gde se održavala „Slobodna Nušićijada“. Kada je rađena ta predstava, sa jednim od producenata sam putovao u Kikindu i on se oduševio saznanjem da je moja ćerka išla u vrtić u kući u kojoj je živeo Ivo Lola Ribar, na ćošku Francuske i Strahinjića Bana. Posle su ceo ansambl vodili da vide tu kuću, pominju je i u predstavi o familiji Ribar, časnim komunistima.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Sa ženom, a i sa starijom ćerkom koja je redovna u pozorištima. Gledala je „39 stepenika“ i „Gospođu ministarku“ sa sjanim Goranom Jevtićem čini mi se po pet puta.

Nisam toliko čest u pozorištu, jer je moj trenutni posao tako koncipiran da ponekad i zaboravim da imam karte za neki komad, ali sam u pozorištu bar jednom mesečno.  

4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac? Glumica? Reditelj?

Jako sam voleo Nebojšu Glogovca, gledao sam ga u „Sumnjivom licu“ kao Jerotija Pantića nekoliko meseci pred smrt. Bio je zaista glumac kakvog sada nažalost nemamo.

5. Prema tvom mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta danas?

Ljudi čekaju u redovima od 500 metara kada recimo Jugoslovensko dramsko snizi cene karata. To je pokazatelj da ljudi beže od stvarnosti u teatar. Tamo se uvek i bežalo, jer pozorišta su još od socijalizma sigurna kuća za slobodu. Zoran Radmilović je bio prvi koji je od teatra napravio opozicioni performans, u vremenima kada je to bilo itekako hrabro.  Mada, danas u beogradskim pozorištima ima mnogo predstava koje su maestralno dosadne, toliko ima tih nekih precenjenih spisteljica, pisaca, reditelja, koji misle da je scena sa dve replike koja traje osam minuta nekakva visoka umetnost. Desilo mi se nedavno da sa pretpremijere u Ateljeu 212 na pauzi iz pozorišta pobegne pola sale, jer je predstava koja je gromopucatelno reklamirana, zapravo jedan istinski pakao pogrešnog shvatanja teatra kao idelanog mesta za proseravanje.   

6. Odrastao si u umetničkoj porodici, tvoj otac Bogoljub Petrović, bio je filmski i pozorišni glumac. Da li je vaspitanje kroz umetnost delotvornije od tradicionalnih metoda vaspitanja?

Odrastao sam u Malom pozorištu „Duško Radović“ na Tašmajdanu gde je moj otac bio prvak ansambla, tako da sam od klinačkih dana vršljao po šminkernicama, garderobama, fundusima, pozorišnim bifeima (tu najviše), naposletku i po samoj sceni. Međutim, gluma me nikada nije zanimala, više ono što se dešavalo iza scene.

Negde posle završetka srednje škole radio sam na tri predstave kao pomoćnik reditelja, što ovako dobro zvuči, ali u stvarnosti je to običan organizator-potrčko, koga reditelji šalju po sve i svašta, pa i vinjak tokom proba. Svakako je najveći uspeh imala predstava „Vinski kabare“ gde je glavnu ulogu igrala Mira Karanović, a Bajaga komponovao songove. Odličan je bio i „Kapetan Džon Piplfoks“ reditelja Olivera Viktorovića, s kojim sam kasnije počeo da radim pripreme za mjuzikl „Kosa“ u Pozorištu na Terazijama, Bergera je trebalo da igra Đorđe David, a Bukovskog Igor Pervić. Međutim, to se završilo samo na razgovorima, posle sam počeo da studiram, a onda sam se bacio novinarstvo i pozorište je ostala moja tiha čežnja. 

7. Studirao si pozorišnu produkciju. Po tvom mišljenju, koliko se promenio kvalitet pozorišne kulture od vremena tvojih studija do danas?

Sa moje klase pozorišne i radio produkcije  mnogi su danas uspešni producenti, neki su bili i direktori pozorišta, jedino sam ja batalio studije na trećoj godini kada sam sasvim slučajno počeo da radim kao novinar u dnevnom listu Borba. Pozorište je tih godina bilo previše angažovano i pomalo estradizovano, mada ste tada imali sjajne predstave, sećam se Mikija Manojlovića kao „Ričarda Trećeg“ u Narodnom pozorištu, to je bio spektakl Talije kakav se retko viđa.  A oko te estradizacije koju pominjem – gledao sam u „Dušku Radoviću“ tih godina „Šovinističku farsu“ Laleta Pavlovića sa Predragom Ejdusom i Josifom Tatićem najmanje 20 puta, predstavu koja je u to vreme bila čista estrada, ali je taj komad predvideo celu jugonacionalističku euforiju koja nam se desila. Tako da često ono što je estrada u jednom vremenu može biti klasik u drugom vremenu.

8. Pošto često putuješ po Srbiji, koji je tvoj utisak o umetničkom angažmanu, kako kog umetnika, tako i kod same publike?

Glumci su, znam to jer sam od malena bio među glumcima, ljudi koji veoma teško žive, ali su uvek spremni da se pojave kao neko ko se bori za pravdu i slobodu. Ne zaboravite da je plišanu revoluciju poveo Lečić, a ovu sadašnju Kojo. Glumci su lafovi, nikada mi nisu bili jasni oni glumci koji su trčali za raznim vlastima. A ova vlast koju sada imamo, apsurdno, jeste vlast dobrih glumaca koji često šmiraju.

9. Tvoj izraz je satira. Kako se boriš sa sve masovnijom reakcijom apatije na satiru?

Ja nisam satiričar. Ja sam novinar. Ali, upravo druženje sa pozorištem kroz ceo život dovelo me je do toga da ponekad kolumne pišem kao satiričane skečeve ili satirične priče. Nedavno me je veliki Tika Stanić pitao: „Zašto ne napišeš neki dramski komad?“ Mislim da sam pocrveneo, jer sam ja zapravo hteo da upišem dramaturgiju, samo me mrzelo da napišem komad za prijemni ispit. Ako pod apatijom na satiru mislite na to što ljudi nisu veseli kada gledaju Kesića ili PLJiŽ, nego ih kroz te emisije ubije surova stvarnost, mislim da grešite. Satira i pozorište su jedne od retkih stvari zbog kojih u ovakvim vremenima ljudi ne polude.

10. Jednom prilikom rekao si da je u Srbiji otežavajuća okolnost ako znaš da napišeš nešto što je duže od telegrama, šarmantnije od krivične prijave i inteligentije od telefonskog imenika. Koliko je zahtevno u današnjem vremenu biti dosledan sebi sa svim otežavajućim okolnostima?

Svaki posao treba raditi tako da te na pijaci pozdravljaju prodavci futoškog kupusa koji gledaju Pink, a da te isto tako u pozorištu pozdravljaju akademici

i onaj fini svet koji ne gleda Pink. Ako te ljudi pozdravljaju i na pijaci i u pozorištu, znači da pošteno radiš svoj posao. Meni je drago da zasada uspevam u tome.

Dražu u HuPikon upisala Katarina Đoković