„Kultura je i desna i leva ruka našeg socijalnog zdravlja”

Marjan Cvetković Doca

Marjan Cvetković Doca

Zanimanje: Omladinski radnik

Mesto stanovanja: Niš

Biografija:

Marjan Cvetković Doca je omladinski radnik iz Niša koji se već 18 godina bavi aktivizmom mladih. Bio je predsednik Krovne organizacije mladih Srbije (2014-2016), ali i član Saveta za mlade Vlade Republike Srbije (2014-2016). Jedan je od članova Tima Evropa Srbije, ali i organizacionog tima Nišville džez festivala, gde je, između ostalog, pokrenuo i volonterski program, koji je postao zaštitni znak festivala. Dobitnik je nekih od najprestižnijih nagrada koje dodeljuje Grad Niš. Sa Docom smo razgovarali o izazovima sa kojima se susreće u svom poslu, kao i o mnogim drugim temama koje se tiču aktivizma mladih i njihovog odnosa prema kulturi.

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Nedavno, ispratio sam i veliki broj predstava u okviru teatarskog programa Nišville džez festivala.

2. Koja predstava je ostavila na tebe poseban utisak i koju rado preporučuješ?

Odlučiću se za ono što je aktuelno i poslednje što sam gledao, a to je fenomenalno delo Nikite Milivojevića „Kako vam drago“, po tekstu Vilijama Šekspira.

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

Čest sam gost Narodnog pozorišta u Nišu, ispratim svaku novu predstavu sa repertoara. Odlazak u pozorište je za mene specifičan nivo kulturnog užitka koji volim da delim sa posebno bliskim i dragim ljudima.

4. Koji je tvoj omiljeni glumac/glumica ili reditelj/rediteljka?

Nekako me Nikita Milivojević uvek iznova oduševi. Još uvek sam pod utiskom nedavno odgledane predstave. Njegove predstave šalju snažne poruke.

5. Prema tvom mišljenju, koja je uloga pozorišta u današnjem društvu?

Ne bih da društvo delim na prošlo, današnje, buduće u odnosu na pozorište. Neke predstave gledaju već generacije i generacije, i pozorište je toliko snažan stub kulture koji ne prestaje da obrazuje i zabavlja. Pozorište je ogledalo jednog društva.

6. Dobitnik si nagrade „11. januar“, najprestižnijeg priznanja grada Niša, kao i nagrade  „Šetač“, koja se dodeljuje za poseban doprinos u jačanju građanskog aktivizma u Nišu. Pre samo nekoliko dana niško udruženje „Džedajski pokret“ dodelilo ti je i titulu „džedajskog viteza“ za „izuzetan uspeh u životnoj misiji samoprevazilaženja i društvenog aktivizma“. Koliko je lakše, odnosno teže baviti se kulturom na lokalnom nivou?

Ne znam da li je lakše ili teže, ali je veliki izazov. Važno je pronaći prazan prostor i tu stvarati, a lokal nudi puno takvog prostora. Nekako se uvek trudim da se priča dešava na lokalu, ali da nije lokalna, već da prelazi i granice zemlje. Svi mi koji nešto pokušavamo da uradimo moramo biti prvenstveno promoteri kulture i pravih društvenih vrednosti. Ovom društvu je neophodno da shvati da je kultura i desna i leva ruka našeg socijalnog zdravlja.

7. Iako Ministarstvo omladine i sporta ističe da Niš vodi najkvalitetniju omladinsku politiku, projekat volontera Nišvila već godinama unazad ne nailazi na podršku tog istog Ministarstva, te su organizatori džez festivala primorani da od naredne godine ukinu volonterski program. Kako komentarišeš ovaj paradoks?

Moj komentar je da je ovde došlo do nekoliko pogrešnih odluka i ne želim da analiziram ko je kriv i da li je kriv.

Smatram da je priča uspela i da je volontiranje na Nišvilu fenomen kulturne edukacije koji će tek davati rezultate. Priča je trajala deset godina, prošlo je preko 3000 volontera iz više od 100 gradova zemlje i inostranstva, ti mladi ljudi danas znaju šta je džez i puno toga su naučili. Ova priča će trajati sve dok ti mladi ljudi dolaze na ovaj festival da budu publika, ali i na ostale kulturne događaje. Ovo je velika stvar, nadam se i inspiracija da je moguće aktivirati mlade ljude i na polju kulture.

8. Ove godine je u okviru Nišville džez festivala održan i treći po redu Internacionalni Nišville džez teatarski festival. Na koji se način ove dve umetnosti dopunjuju? Koja je uloga teatra na festivalu?

Festival teži da postane festival festivala i da sve one pravce koji se kombinuju sa džezom budu prisutni. Teatar je jedan od njih i nudi ozbiljan međunarodni program, veliki broj predstava na specifičnim lokacijama, brojne radionice i tematske razgovore. Mi volimo da kažemo da je ovo teatar koji džezira i lakše dopire do građanstva, afirmiše pozorišnu umetnost.

9. U jednom intervjuu si naglasio da mladi moraju da budu hrabri ukoliko žele da se bave aktivizmom. U kojoj meri je nedostatak prilika ono što predstavlja današnji problem mladih, a u kojoj njihov manjak zainteresovanosti i motivisanosti da preuzmu uloge lidera? Koliko se razlikuju entuzijazam i bunt sa kojim si ti počinjao svoj aktivizam u oblasti kulture od današnjeg entuzijazma tvojih saradnika?

Pa upravo iza izjave da nedostaju prilike stoji nedostatak hrabrosti – prilike moramo da stvaramo i ukazujemo na njih. Kukavica i lenjivac su naši najveći neprijatelji i stalno se svako od nas bori sa njima. Mlade treba motivisati i zainteresovati preko onoga što je njima aktuelno, a indirektno im plasirati i neke druge kvalitetne stvari. Mladima se mora verovati i dati im odgovornost da vode priču, da postanu lideri, ali i ne moraju svi biti lideri, već svako od njih treba da neguje nešto u čemu je najbolji i bude kvalitetan pomagač lideru. Ja sam počeo kao srednjoškolac i danas verujem da jedino u tom periodu postoji izvorni aktivizam, u tom periodu vam još uvek nije materijalno primarno i važno je da mnogo više radimo sa tim uzrastom. Mladi moraju da shvate da ideja koju uspeju da izgovore, pa makar i sami sa sobom, dovoljno je dobra i vredna da krenu da je realizuju. Ne treba da čekaju – baš je to pravi trenutak. Naravno da neke ideje neće uspeti, ali je to putanja za ove druge koje će uspeti. Nije mnogo važno ni da li su male ili velike, sve su one značajne i za tu osobu i za zajednicu.

10. Između ostalog, bio si i član Saveta za mlade Vlade Republike Srbije. U kakvom su odnosu politika, kultura i mladi danas, a u kakvom bi trebalo da budu? Do koje mere je Savet imao sluha za tvoje ideje i njihovu realizaciju?

Mladi danas sve više beže od politike, a čini mi se da se polako vraćaju kulturi. Važno je da kultura bude dostupna, da ne moraš da ideš tamo negde po svoju dozu kulture. Tadašnji politički angažman sam upravo fokusirao na decentralizaciju odgovornosti i ponude za mlade, to su sigurno upamtili u Savetu. Stalno sam ponavljao da mladi ne žive samo u Beogradu ili samo u većim gradovima i da ti mladi nisu adekvatan model po kome se prave nacionalni programi. To je ujedno i odnos u kome treba da budu politika, kultura i mladi danas.

Marjana u HuPikon upisala: Dijana Milićević

Foto: gajp.org.rs