„Mladost unutar poezije je veoma neodređena kategorija”

Maša Seničić

Maša Seničić

Zanimanje: Scenaristkinja i pesnikinja

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Maša Seničić je rođena 1990. godine u Beogradu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i završila master studije Teorije dramskih umetnosti i medija. Bavi se pisanjem poezije i proze. Njena prva zbirka pesama „Okean” nagrađena je „Mladim Disom”, a 2019. godine izdala je drugu zbirku pesama „Povremena poput vikend-naselja”. Dobitnica je nagrade „Dušan Vasiljev” za 2019. godinu. Koselektorka je programa „Hrabri Balkan” (Festival autorskog filma), jedna je od osnivača Filmkulture i mentorka edukativnih programa ovog udruženja. Pored toga, Maša se bavi dokumentovanjem (kroz fotografiju, zapise) kako jugoslovenskih, tako i brojnih objekata koji su nastajali u prošlosti, a danas često opstaju fragmentarno ili kroz sećanje. Nedavno je u Zagrebu postavila izložbu „Zlatna obala”. Izložba obuhvata umetničko putovanje kroz razdoblje od 1970. do 2013. godine predstavljajući crnogorski hotelsko-turistički kompleks u Sutomoru.

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?

Imam utisak - pre dvesta godina, a zapravo negde u januaru, nakon praznika.

2. Koju predstavu koju si pogledala u poslednje vreme preporučuješ?

„Tartif” (Igor Vuk Torbica) - uz sporu vožnju po Vojvodini na putu do same predstave. Ja sam je gledala u Novom Sadu, ali Sombor je divan, a predstava je izrazito inteligentna i duhovita. Teško mi je što znam da je budućnost savremenog regionalnog pozorišta ostala bez ovog konkretnog, inteligentnog, oštrog i duhovitog pristupa. Sa druge strane, ne mogu da dočekam da pogledam „Kretanje” - taj sjajan tekst Dimitrija Kokanova sam slušala na javnom čitanju, zatim ga i čitala, a on i Jovana Tomić (rediteljka) su jako dobar tim. Dobio je i Sterijinu nagradu, Dimitrije, što je za mene ove godine više dokaz o smislu te nagrade nego o smislu tog teksta.

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

Sada mnogo ređe nego ranije, otprilike jednom u dva meseca. Nikada sa više od jedne osobe, a ponekad i sama. Dopada mi se ideja da u pozorište odem neplanski, baš onako kako najčešće idem u Jugoslovensku kinoteku: ne samo zbog sadržaja, već zbog iskustva sedenja u istoj prostoriji sa ljudima koji istovremeno doživljavaju i dišu. Gledano iz trenutne pandemijske perspektive, i nije tako poželjno žudeti za ovakvim zajedničkim iskustvima, ali za mene su nesumnjivo primamljivija kada su spontana nego kada tri nedelje unapred stežem kartu u pregradi novčanika.

4. Koji ti je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/ka?

Moram ovde da razočaram, ne čuvam ništa u kategoriji „omiljeno” jer je prilično prolazna. Opterećuje me to.

5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Uvek se to pitamo, ali mislim da nikada nije bila transparentnija priroda pozorišta koja pulsira oko ideje da okuplja (publiku, pristupe, autorske timove). To je izrazito kolektivni rad koji ljudi u gledalištu moraju da osete svojim prisustvom, a u godini u kojoj je bliskost bilo koje vrste stavljena po strani, društvena uloga pozorišta je možda, i sasvim jednostavno - da bude uzbudljivo, pametno i kvalitetno pozorište.

6. „Povremena poput vikend-naselja” predstavlja zbirku poezije koja je ostala upečatljiva zato što pored pesama sadrži mapu vikend naselja. U jednom intervjuu si rekla da su pesme poslužile kao koordinate datoj mapi, a da se njihovi motivi susreću u prostoru u koji nisi kročila. Gde nas vodi ta mapa i da li jezik mape i pesama može da postane jedan univerzalan?

Nisam imala nameru da mapom mistfikujem svoj pesnički rad već da ga dopunim; protivno svim predrasudama o piscima, ne mislim da su reči uvek dovoljne i zato moramo da govorimo svim tim jezicima: grafikona, putokaza, simbola, papira, prostora, mirisa - jezicima koji dozvoljavalju poželjan stepen poetske asocijacije/apstrakcije. Ne razmišljam zato uopšte o tome da li je jezik poezije univerzalan, nijedan jezik nije, ali ja boljih jezika nemam.

7. Često se danas ističe da ovo vreme, ali i društvo nisu naklonjeni poeziji, iako se u poslednje vreme pojavljuje sve više pesnika koji se ističu posebnim izrazom. Koje su posledice takvog odnosa prema poeziji? Šta nam donose mladi pesnici?

Društvo i ne treba da bude posebno naklonjeno poeziji, makar ne ništa više nego što je naklonjeno bilo kom drugom obliku umetnosti, ali treba da oblikuje mehanizme i modele u kojima ona može biti primećena. 

Mladi pesnici uglavnom donose svež vazduh po pitanju forme i stila, premda - da budemo pravedni prema nagomilanim godinama nekih drugih pesnika - „mladost” unutar poezije je veoma neodređena i krhka kategorija. Trebalo bi govoriti o mladoj poeziji

8. Na ovogodišnjem Krokodil festivalu predstavljene su mlađe književnice koje stvaraju na prostoru bivših jugoslovenskih država, a prisutne su i čitaju se u Srbiji. Takođe si ti učestvovala na ovom festivalu. Kakav je danas uticaj ženskih autora na ovim prostorima?

Da ne bih upala u zamku pisanja kratkog eseja o rodnim podelama, te pitanju da li „žensko pismo” postoji i koje su njegove odlike (a te su rasprave posledica činjenice da žene ipak nemaju uvek jednak tretman kao muškarci, bez obzira na to što je moguće opipati specifično književno nasleđe koje autorke potpisuju), usudiću se da odgovorim kratko - uticaj je sve snažniji. Kako u književnosti, tako i u nekim drugim disciplinama.

9. Istražuješ i inspirišu te jugoslovenski objekti i njihovi fragmenti širom Jadrana, ali i u unutrašnjosti zemalja, njihov prkos i opstajanje u vremenu koje nije naklonjeno čuvanju starih zdanja. Šta ti objekti govore o našem društvu? Šta o sadašnjosti, a šta o prošlosti?

Iz moje perspektive, ukoliko se pažljivo zagleda u istoriju, odluke, ikonografiju, zaposlene - ti objekti su kao celina/mikrokosmos različitih okolnosti koje su u stanju da suptilno odgovore na raznovrsna pitanja o stremljenjima jednog društva (u urbanizmu, turizmu, arhitekturi...). Od oštrog kamenja do planski zasađene vegetacije, od zvuka escajga do mirisa kompota, a onda i: od neadekvatno renoviranih balkona do povećanja kapaciteta soba po svaku cenu, od nekada-plaža do najednom-privatnog-vlasništva.

U jednom svom projektu, nedavno u obliku izložbe predstavljenom u Zagrebu - Zlatna obala - bavila sam se, recimo, kroz poetsko-dokumentarnu prizmu hotelom koji mi je zaista obeležio pola (ne tako dugog) života. Zanimljivo mi je da pronalazim nove metodologije za bavljenje temama koje postaju vidljive tek kada se osmotre sa svih strana. 

10. Na tvom instagram profilu, kao i profilu „Jugostranstvo” čiji si osnivač, putujemo kroz neku vrstu vremeplova, upoznavajući se sa raznim pričama i otkrivajući brojne zanimljivosti o pomenutim objektima. Šta te najviše fascinira posmatrajući arhitekturu i enterijer tih građevina?

„Jugostranstvo” vodim sa prijateljem Mihajlom Radovićem, a sa njim i delim opsesiju o jugoslovenskim prostorima koji i dalje opstaju na više puta razdeljenoj mapi-teritoriji - ne iz nostalgije, već iz pokušaja da obuhvatim sopstveno nasleđe i van formalnih spomenika. Nisam arhitekta niti inžinjer da bih mogla objektivno da govorim o značaju ili vrednosti tih objekata, ali imam snažnu želju da ih smestim u društveno-istorijski kontekst, da razumem protok država, ljudi, diskursa, kroz projekte, zidove, infrastrukturu građevina. Duboko verujem da se oko prostora formiraju i razvijaju - kao emotivna, politička i društvena bića; bili to hoteli ili vikendice (kao što je to slučaj u mojoj drugoj knjizi).

Mašu u HuPikon upisala Milica Sučević

Foto: Nemanja Knežević