„Publika u fotografiji, kao i u pozorištu, lako prepozna iskrenost koja se ne može falsifikovati”

Mila Pejić

Mila Pejić

Zanimanje: Fotografkinja

Mesto stanovanja: Novi Sad

Biografija:

Mila Pejić je rođena u Novom Sadu 1992. godine. Završila je srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu, a zatim je upisala studije fotografije na Akademiji umetnosti. Profesionalno se bavi fotografisanjem pozorišnih predstava i portreta, a prepoznatljiva je po fotografijama koje pričaju o ravnici, običnim životnim trenucima koji su prožeti bojama, toplinom i jednostavnošću. Kroz te vizuelne priče upoznaje nas sa ljudima, njenim poglednom na svet i životnim šarenilom koje jedino uverljivo može da opiše fotografija. Pored fotografisanja, njena velika ljubav su knjige, pevanje, igranje, kao i pozorište o kom smo sa njom razgovarali za naš portal. 

1. Kad si poslednji put bila u pozorištu?

Poslednji put sam bila u pozorištu Promena na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i gledala sam predstavu „Sakati Bili sa Inišmana”, beše to maj mesec. Topla preporuka!

2. Koju predstavu koju si pogledala u poslednje vreme preporučuješ?

Predstava koju bih mogla preporučiti svim generacijama jeste predstava „Tri zime”, diplomska predstava studenata klase Jasne Đuričić. To je ono što bi danas trebalo svako da pogleda, predstava koja te tera da zastaneš i razmisliš, predstava uz koju plačeš i smeješ se. Takođe, jedna od boljih predstava jeste „Praćka” u režiji Sonje Petrović. To je komad koji ne bi trebalo da se skida sa stalnog repertoara pozorišta. „Čas anatomije” Andraša Urbana, iako od premijere ima već dosta, to je predstava koja je ostavila na mene utisak kakav želim da pozorište uvek ostavlja na mene.

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

Često posećujem pozorište, kad god imam slobodnog vremena, pa i onda kad ga nemam gledam da smislim kako da pobegnem desetak minuta ranije sa predavanja i upriličim sebi pozorišnu noć. Kada odlučim da neku predstavu pogledam prvi put, uglavnom odlazim sama. Volim sama sa sobom da proživim i doživim predstavu. Posle toga, ako smatram da je nešto vredno drugog gledanja uvek rado volim svoje prijatelje da iznenadim pozorišnim kartama i „provereno dobrom predstavom".

4. Koji ti je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/ka?

Jasna Đuričić, Boris Isaković i Radoslav Milenković su glumci na osnovu kojih sam počela, još kao tinejdžerka, da stvaram kriterijume za pozorišnu omiljenost. To su umetnici koji su mi „baš seli” i kojima nekako uvek verujem. Svakako bih pomenula i glumce i glumice mlađe generacije kao što su Marija Medenica, Ivan Marković i Bojana Milanović.

Volim kada mladi glumci, pored svog velikog talenta,  konstantno rade na sebi, kada su neustrašivi i ambiciozni i kada se ne prepuštaju učmalosti sredine koja ih okružuje, a to su svakako njih troje.

Omiljeni reditelji su mi: Sonja Petrović, Andraš Urban i Kokan Mladenović. Svako od njih na svoj način budi ovu sredinu i opominje na potrebu za promenom, što mislim da je ključna uloga pozorišta uopšte. Svako od njih svoj posao radi izuzetno posvećeno i temeljno. Mislim da je velika hrabrost danas potrebna za tako nešto.

5. Prema tvom mišljenju koja je društvena uloga pozorišta danas?

Kao što već napomenuh, uloga pozorišta je da nam ukaže gde grešimo i šta treba da se menja. U današnje vreme socijalna uloga pozorišta je, ako mene pitate, presudna. Naravno da svi volimo da odemo u pozorište kako bismo se nasmejali i opustili, ali takođe smatram da treba da se osmelimo i pogledamo ono u čemu ćemo prepoznati svoje greške, greške društva, ono što će nas prodrmati iz uljuljkanosti u kojoj se nalazimo. Pozorište nekad treba da zaboli, treba da gorči i da peče, ali iz takvog pozorišta izlazimo kao kvalitetniji ljudi koji imaju potrebu i želju za promenom.

6. Baviš se fotografisanjem pozorišnih predstava iz kojih pokušavaš da iskažeš intimnu vizuru likova i njihovih pojava na sceni. Takođe, upečatljive su fotografije portreta iz kojih se oseća neposredna povezanost tebe kao fotografa i onog ko se nalazi sa druge strane objektiva. Šta je ono što te ispunjava dok fotografišeš te motive?

Trudim se da svojim fotografijama pozorišnih predstava prikažem srž odnosa likova, njihova upečatljiva stanja kroz koja prolaze, kao i veštinu glumaca da prenesu emociju.

To je za mene izuzetno ozbiljan posao, jer na mene pada odgovornost da vizuelnim materijalom na neki način "donesem" pozorišnu predstavu publici koja će tek da je pogleda i možda je za to gledanje baš taj matreijal, koji ja pravim, odlučujuć. Istovremeno, taj posao za mene predstavlja izazov jer uglavnom predstave koje fotografišem gledam prvi put. Nekad dobijem priliku da pogledam generalnu probu, ali me najviše uzbuđuje fotografisanje „na prvi pogled”. Ispunjava me čitav taj kreativni proces koji je krunisan igranjem na sceni. Najviše bih volela da se vratim u vreme analogne fotografije i da budem stalna fotografkinja nekog pozorišta. Neverovatno me čini srećnom beleženje momenata celokupnog procesa stvaranja jedne predstave – od čitaćih proba, preko momenata iza scene, do premijera i trenutaka iz pozorišnog kluba. Volela bih da se vrati vreme pozorišnih foto-arhiva. Jednostavno bih volela da svi malo usporimo i poradimo na kvalitetu u svakoj sferi života.

Kada govorimo o portretima koje pravim, povezanost koju ste spomenuli se ne može odglumiti. To je momenat u kojem se prepoznaje iskrenost i ljubav u ovom poslu. Fotografija danas ima veliku moć da zakamuflira dosta toga. Ipak, kroz portrete gledam da radim suprotno – da otkrijem lepotu osobe ispred mog objektiva, da istaknem karakter i individualnu specifičnost i da na taj način obe strane uživaju u tom kreativnom procesu.

7. Fotografije često prenose na ljude emocije koje se osete i dožive veoma prisno. Koju moć po tebi ima fotografija?

Baš tu koju ste istakli! Kvalitetna fotografija ima veliku moć prenošenja celokupnog stanja jednog bića na drugo biće ili na svet. Zbog toga sam je uvek volela. Volim što je tiha i suptilna u svom postojanju, a opet toliko jaka. Najviše volim kada me fotografija na bilo koji način izmesti iz trenutnog stanja i kad zakovitla moje misli.

8. Dok ljudi posmatraju tvoje fotografije kao da iz njih izlaze priče svojstvene same sebi, a u njima se čuvaju najjednostavnije crte likova i obični životni rituali koje svakodnevno doživljavaš. Šta je ono što ti fotografisanje pruža i na šta najviše obraćaš pažnju u toku tog procesa?

Fotografija mi, u poslednje vreme, pruža priliku da spojim dve stvari koje najviše volim – tekst i sliku i da to bude nešto najiskrenije od mene. S tim u vezi, na Akademiji sam usvojila nešto što mi je dosta olakšalo pravljenje ovog spoja, a to je umenje da kroz fotografiju pričam priču i da pravim serije fotografija. Na to najviše obraćam pažnju – da se ne zadržim samo na jednoj fotografiji, da istražim ono što me zanima, da priđem, da se odaljim,…Kasnije je u redu da selekcija padne na samo jednu fotografiju za koju smatram da može sama za sebe da postoji, ali mi je bitno da znam da sam istraživala, preispitivala se i saznavala.

9. Završila si Srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu i studiraš Fotografiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Koliko je važna spona tih zanimanja u tvom umetničkom izražavanju?

Izuzetno je važna. Fotografija takođe progovara svojom vrstom jezika i uvek me iznova fascinira način na koji mogu sa tim da se igram. Da bi bavljenje fotografijom i umetnošću uopšte bilo kvalitetno i primećeno, ono iziskuje od umetnika veliko znanje iz svih domena, angažovanost, prisutnost, stalan i naporan rad. Često se kroz moje fotografske radove provlači motiv jezika i pisma. I književnost i fotografija se, na moju veliku sreću, dotiču nauka koje dosta daju na umetničkom kvalitetu kao što su filozofija, istorija umetnosti, arhitektura, psihologija i sociologija. Presrećna sam što sad, na Akademiji, imam priliku da pravim razne simbioze svega pomenutog

10.  Umetničko delo iznova dobija nove dimanzije u vremenu u kom nastaje. Šta smatraš da je danas najvažnije predstaviti ljudima, jer se čini da je fotografija na društvenim mrežama postala lako dostupna, pa čak i u većoj meri komercijalizovana?

Laku dostupnost fotografija je iskusila još kao veoma mlada. Ona svakako kulminira u vremenu kada ni ne znamo koliko fotografija imamo na memorijskoj kartici i kada nam je deljenje istih omogućeno kad god to poželimo. Kao što sam već ranije rekla, mislim da svako ponaosob treba malo da uspori i da se okrene oko sebe. Zadatak umetnika jeste pre svega da dela iz ljubavi i strasti prema onome čime se bavi. Kada fotograf donese svoju istinu, onako kako je on vidi, tu nema dalje upitnosti. Publika u fotografiji, kao i u pozorištu, lako prepozna iskrenost koja se ne može falsifikovati. Ipak, ljubav, strast i iskrenost traže vreme i posvećenost, te ja bez toga nikako ne bih kretala na fotografski put. 

Milu u HuPikon upisala Milica Sučević

Foto: Sandra Jakovljević