„U pozorištu osećam potpunu slobodu”

Milica Kravić

Milica Kravić

Zanimanje: Novinarka

Mesto stanovanja: Novi Sad

Biografija:

Novinarstvo je studirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, diplomirala je u junu 2011. godine. Završila je devetomesečne specijalističke studije iz oblasti interkulturalnosti u Švajcarskoj, a 2017. upisala master iz Antropologije.

Prošla je obuke Zavoda za ravnopravnost polova i Mreže žene protiv nasilja za rodno osetljivo medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama, bila moderatorka mnogih međunarodnih seminara i konferencija. Dobitnica nagrade za dostojno izvestavanje o siromaštvu koju dodeljuje Evropska mreža za borbu protiv siromaštva-Srbija.

Već sedam godina je zaposlena na Radio-televiziji Vojvodine. Od avgusta 2011. do maja 2016. godine bila je voditeljka Jutarnjeg programa „Dobro jutro, Vojvodino“, danas je autorka emisije „Žena u kutiji“. Aktivistkinja pokreta Podrži RTV koji ima za cilj da ukaže na nezakonite postupke na Radio-televiziji Vojvodine.

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?

Bila sam u pozorištu baš pre dva dana, i to dve večeri zaredom

2. Koju predstavu, koju si pogledala u poslednje vreme, preporučuješ?

 Zaista sam neopisivo zadovoljna što mogu da kažem da obe predstave koje sam sveže pogledala, zaslužuju da budu preporučene. Jedna je, iako premijerno igrana pre tri godine, na moj "meni" stigla tek sada, "Violinista na krovu" kooprodukcija Srpskog narodnog pozorišta i  Ujvideki sinhaza, čiji ansambl, meni apsolutno omiljeni, glumi, igra i peva za sve pare :).  Pa da, tek je to preporuka ako posle toliko izvođenja uspeju da te omađijaju, i uprkos tročasovnom igranju, sa uzbuđenjem sam posle pauze iščekivala kraj, i to kakav... Može malo nagovaranja za one koji su mnogo puta gledali taj najpopularniji mjuzikl na svetu? Oprostite se od ideje o tri svadbe, ovaj reditelj, Atila Bereš, odlučio se da drugačije poentira kraj, a vala i neka je.  A druga predstava,  premijerno igrana u Novom Sadu, u izvedbi ansambla Subotičkog pozorišta "Deže Kostolanji" je remek delo, baš kao i poema po kojoj nosi ime "Oblak u pantalonama". Ta sintagma kojom sam počastila ovu igru, ne može biti izlizana fraza jer to je, što se mog shvatanja i voljenja teatra tiče, sinonim za režije Kokana Mladenovića. Priznajem, pristrasna sam i njegova dela gledam kroz "crvene" naočare ( ne smem da kažem "ružičaste" jer je asocijacija baš gadna), volim to u kojim delima, zapravo umetnicima nalazi inspiraciju, volim način na koji misli i kako to isporuči na scenu. Jednostavno volim  da glorifikujem njegov lik i delo, ali u teatru sve je dozvoljeno, zar ne? Dakle, bez zadrške, najdirektnija preporuka i poziv da pohitate u pozorište na "Oblak u pantalonama" gde će oštra satira na temu revolucije da vas zasmeje i zabrine. Očekujte igru subotičkog ansambla bez daha i štednje

i uzbudljivo Kokanovo umeće da prozove odgovorne i postavi najvažnija savremena politička pitanja, al da ne preza od preispitivanja i "druge strane".

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Od svih vannastavnih aktivnosti, najviše volim odlaske u pozorište :) Bez šale, svirke i koncerti su običaji bez kojih ne mogu da funkcionišem, ali nakon uživanja na "Rok operi" ovog meseca u SNP-u, shvatila sam da su mi eto i muzički događaji za nijansu lepši kad su u teatru...Idem relativno često, samo bude perioda kada iz ko zna kojih razloga ne odem ni na jednu predstavu nekoliko meseci. Ali onda se baš uželim, pa nadomestim, baš kao što sam ovog meseca. Pošto je gledanje predstave, pogotovo ako je ona koja te ostavlja bez daha, ultimativni osećaj slobode, ne biram sa kim ću otići u pozorište, al zaista. Čini mi se da sam u toj stolici najčešće sama, ali volim da odem sa momkom, prijateljicama ili čak ljudima koje slabo poznajem

4. Ko ti je omiljeni glumac/glumica?

Za reditelja već rekoh, a dodaću i Andraša Urbana jer sam u to sigurna. E sad, za glumce i glumice, najviše ih volim onako sve zajedno na sceni kad su tim i kad stvaraju poput mašine koja ne shvata koliko se troši.. Zaista mnoge volim, neke i privatno pa je ta ljubav srasla, ali izdvojiću baš ove što sam sveže gledala, Arona Balaža, Eminu Elor, sjajnog Čupeta, Pećinka, i ženu u koju sam zaljubljena, mladu i beskrajno talentovanu glumicu a priznaću i moju prijateljicu, Danicu Grubački.   

5. Tvoj stav, koja je društvena uloga pozorišta danas?

Pišem iz svog ugla, iz svog srca i uma, i zato ću ovako grubo reći da pozorište MORA  da bude angažovano. Mora da nas uči, muči, tera na preispitivanje, podseća na ljudskost, ljubav, dobrotu. Zvuči sve ovo što pišem kao opšta mesta,

ali nema veze, volela bih da su nam ti pojmovi opšta mesta, a ne cenzura, korupcija, ubistvo, primitivizam i govor mržnje.

6. Rekla si da u pozorištu osećaš potpunu slobodu, šta za tebe znači sloboda?

To je taj osećaj kog ne želim nikad da se odreknem i spremna sam da platim najvišu cenu za njega, a i jesam ne tako davno namirivala neke nezaslužene račune baš zbog te reči, sloboda. To je osećaj kada, iako si okružena ljuduima, budeš sama sa sobom, duboko udahneš i pri izdisaju na nos izlazi ogromno zadovoljstvo. Kad u mislima imaš mir i dobiješ potvrdu da si na pravom putu, na "dobroj strani". Ja tako dišem svaki put kad gledam dobro teatarsko delo, jer svirke, predstave, knjige jedino mogu da ti pruže takvu vrstu razumevanja, spokoja, slobode.

7. Da li stanje u novinarstvu i kulturi može da se poredi, da li ih muče isti problemi, cenzura, nedostatak hrabrosti, sredstava?

Ne bih rekla da kulturu i novinarstvo muče isti problemi ali svakako jesu slični i zovu se baš sve to što ste naveli, ili kraće moć u pogrešnim rukama. U novinarstvu je svakako gora situacija jer utočišta je manje. Cenzura nas ubija u svakoj sferi, ljudi su sami postali cenzura, zaključali svoje glave , ubedili se da ne misle i ne bore. E u tom poslu su im masovni mediji baš fino pomogli. Čitajući sramne naslove u svim štampanim medijima, osim naravno listova Nin, Danas i Vreme, pomislih baš ovih dana "Neće štampu ubiti internet i elektronski mediji, već neetičnost i neprofesionalizam". I zaista je tako. Sramota me je sadržaja u većini medija, zato hvala kolegama i koleginicama koji drže do profesije i bore se, i da, verovatno sklapaju kraj s krajem. Ima portala koje rado čitam. Ponosna sam na neke nove medije, Radio aparat, feminističke portale "Milica magazin" i "Lola".

Volim sadržaje u kojima mogu da pročitam o pravima radnika, kao na "Mašini" i eto, ima još tih nekih uzdanica lepe, slobodne i etične reči. Uostalom, i vi ste osveženje.

8. Misliš li da mladi ljudi dovoljno posećuju pozorište? Ako ne, da li krivica za to leži na strani pozorišta ili negde na putu njihovog odrastanja?

Krivica za nečinjenje uvek pada na te o kojima se govori, u ovom slučaju to su te neznalice koje ne rade ništa na svom dodatnom obrazovanju, kritičkom shvatanju stvarnosti ili kada je reč o veoma mladima, onda njihovi roditelji. S druge strane, bilo bi nefer ne spomenuti kontekst i političko-ekonomske faktore. Siromašni smo, izmanipulisani, istraumirani zbog svih nedaća koje su nas zadesile prethodnih decenija. U takvim okolnostima istina je da pojedinci procvetaju, jer zapravo ovakva nenormalna društvena situacija je čista inspiracija za umetnike/ce i aktiviste/kinje, ali zato većina, potpuno potone i izgubi volju za životom. To je moj utisak, sociolozi, politikolozi i antropolozi mnogo bolje to mogu da razumeju i objasne, ja bih volela da se ispostavi da baš mnogo grešim.

Milicu u HuPikon upisao Nikola Bešlić