„Pozorište je vezivno tkivo kulture”

Viktor Lazić

Viktor Lazić

Zanimanje: književnik, advokat i predsednik Udruženja Adliga

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Viktor Lazić je advokat po profesiji, a putovanja po celom svetu su ga navela da napiše brojne putopise iz kojih su iznikle priče o nesvakidašnjim avanturama prožetim mnogim upečatljivim događajima koji nas upoznaju sa narodima, kulturama, običajima i svim onim što je sretao dok je tumarao po manje poznatim predelima. Tako su se na njegovoj ruti putovanja našli prostrani predeli Sibira, pustinja Gobi, zemlje koje izlaze na Crno more, delovi Afrike, Australije, Južne Amerike, i tako u nedogled, kad bi se zbrojile sve države i mesta koja je posetio. Takođe, on je i osnivač i predsednik Udruženja Adligat iz kog je nastao Muzej knjige i putovanja, danas značajna ustanova koje čuva kulturna dobra naše zemlje, ali svih ostalih zemalja i naroda.

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Nečista krv Bore Stankovića izvedena prvi put posle više od četrdeset godina. Urađena je moderno, nije urađena klasično kako se inače očekuje. U režiji reditelja mlađe generacije Milana Neškovića, s pravom se smatra jednom od najboljih u sezoni, jer je i postavljena u duhu današnjeg vremena. S obzirom na to da se u delima Bore Stankovića opisuje odnos starih i mladih, propadanje starog i novog, onda je ne samo opravdan, nego i dobro urađen rediteljski posao. U predstavi nema folklornih elemenata, kao ni jezika starog Vranja, u prvom planu je ono što je univerzalno. Reditelju su u tome pomogli odlična Jovana Stojiljković kao Sofka, Nenad Jezdić, ali i svi drugi glumci.

2.Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?

Preporučujem predstavu JDP-a, Vrat od stakla Biljane Srbljanović u režiji Jagoša Markovića, jer ne zna se da li je bolja Markovićeva režija ili igra glumaca: Seke Sablić, Vesne Trivalić, Anite Mančić, Dragana Mićanovića…

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

Nekoliko puta mesečno, uglavnom sa prijateljicom Stevankom Češljarov, poznatim tv licem RTS-a i velikom zaljubljenicom u pozorište koja je u Udruženju Adligat zadužena za formiranje specijalne Pozorišne sobe. U potrazi za materijalima Stevanka je obišla skoro sva pozorišta širom Srbije i družila se sa mnogim glumcima.

4. Koji ti je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/ka?

Glumac: Nebojša Dugalić, Glumica: Mirjana Karanović
Reditelj: Jug Radivojević, Rediteljka: Vida Ognjenović 

5. Prema tvom mišljenju koja je društvena uloga pozorišta danas?

Pozorište je vezivno tkivo kulture, a samim tim celog društva. Ono je i lakmus hartija: pokazuje mnogo toga što ne želimo da vidimo, ili se pretvaramo da ne vidimo.

Mnogostruke su uloge pozorišta u društvu, u prošlosti i sadašnjosti, a svaka od tih mnogostrukih uloga je značajna. Može se čak reći da pozorište na sceni društva igra glavnu ulogu, pretvarajući se da nije važno.

6. Putovao si po različitim delovima sveta, pisao knjige o putovanjima, zatim osnovao Udruženje Adligat i Muzej knjige i putovanja i još je mnogo toga je ispratilo tvoj rad u poslednjih petnaest godina. Kako bi opisao taj put stvaranja, pronalaženja i otkrivanja svih tih zanimanja u sebi?

Trnje. Ljubav. Opet trnje. Opet ljubav. A ja bos, mada ne potpuno go.

7. Adligat i Muzej knjige i putovanja, koji je deo njega, temelje se na postojanju Biblioteke Lazić, koja je osnovana još 1882. godine. Napravili ste sa tim jedan veliki pomak u povezivanju kultura, zemalja i naroda, kao i objedinjavanju knjiga i generacija koje su stvarale sve navedeno. Koliko sve što ste postigli do danas ima značaj za tebe, ali i našu zemlju?

Sakupiti više od dva miliona predmeta, od čega više od million knjiga pod jednim krovom, nije bilo lako. Tu je i četrdeset legata najznačajnijih intelektualaca, kao na primer legati Pavla Vuisića, Miodraga Pavlovića, Milovana Danojlića, Nikole Kusovca, prevodioca Petera Urbana, pesnika Petra Pajića, lingviste Bogdana Terzića… Otvorili smo dva muzeja – Muzej knjige i putovanja u kojem prikazujemo sve narode sveta putem njihovih knjiga i Muzej srpske književnosti koji je posvećen srpskoj kulturi i istoriji, sa fokusom na književnost. Ali, naše aktivnosti su izuzetno razgranate. Mi smo postali Crveni krst srpske kulture – kada god neko uništava neko kulturno dobro, nas zovu upomoć. Više od million knjiga smo spasili da ne odu u đubre, a više od pola miliona knjiga smo poklonila drugima,

između ostalog od nas je knjige dobilo na poklon 25 bolnica, 29 zatvora, 50 škola… Organizujemo  izložbe i predavanja, mnogo aktivnosti u svim poljima kulture.

Za mene – to je dobar deo mog života. Moja životna misija, ali i moj lični zatvor, zato što zahteva mnogo žrtvovanja i ograničenja moje slobode, što mi izuzetno teško pada. Suštinski, projekat treba da bude od ogromnog značaja za našu zemlju, kulturu, narod… Treba da postane jedan od stubova naše nejake kulture.

8. Glavni cilj organizacije je da se unapredi srpska kultura. Koliko kultura uopšte danas ima odjek u našem društvu? Koliko ste dosadašnjim radom u tome uspeli?

Kultura i društvo su u svom zajedničkom imenitelju sinonimi. Kakvo je društvo bez kulture i kakva može biti kultura bez društva? Pomoć kulturi je prava jedino ako je dugoročna. U tom pogledu, ma kako bio ogroman trenutni uspeh, a takvih je Adligat imao mnogo (samo da pomenem nedavno nabavljena pisma Nikole Tesle i belešku Tomasa Edisona), mene to ne zadovoljava. Koliko smo tačno uspeli, to ćemo znati tek za 150-200 godina. Pozivam vas da zajedno sa neba 2219. pogledamo detaljno rezultate projekta i uradimo novi intervju. Tad ću vam dati iscrpan odgovor.

9. Poznato je da su ti putovanja obeležila život, a kroz knjige Tumaranje zemljom osmeha, Velika avantura, U srcu Sumatre, Na vratima istoka upoznajemo se sa različitim predelima sveta i ljudi čitajući ih kao da imaju utisak da jednim delom već pripadaju tim predelima. Šta je ono što  si najviše sačuvao u sebi sa tih putovanja? Koliko su se tvoja putovanja razlikovala od običnih turističkih putovanja današnjice?

Sačuvao sam i izgradio sebe. To bi trebalo da bude cilj svakog putovanja, kontemplativnog, turističkog, avanturističkog…

Deo mene postali su predeli koje sam obišao, ljudi koje sam upoznao. Širina, lepote i težina i jednog i - drugih.

Onoliko koliko se ja razlikujem od drugih i od današnjice. To su putovanja, nisu turistička.

10. S obzirom da se današnje moderno društvo znatno razlikuje od brojnih zajednica koje naseljavaju udaljene prostore, a u svojim okvirima neguju tradiciju i običaje svojstvene samo za njih, koji je narod na tebe ostavio poseban utisak?

Srbi.

Da, naravno da niste na to mislili, zato što očekujete uobičajene odgovore. Meni je moj narod najdraži i najzanimljiviji. I prebogat tradicijama i neobičnostima. Treba otići u Vlašku i iskusiti magiju; treba otići na Šar Planinu i upoznati prave planince. Možete otići i u enklave na Kosovu i Metohiji i videti retko težak život i čuti strašne priče. A možete se sa srpskim tablicama provozati po Peći i osetiti više ugroženi nego u Avganistanu.

Lepo je što svi žele da čuju o plemenu u Amazoniji koje svoje mrtve kači o drveće na glavnom putu u ulazu u naseobinu, a kada se dovoljno sasuše, spale ih i njihov pepeo koriste kao so. Pitaju me često i o plemenima Indonezije u kojima sam kod nekadašnjih kanibala uspeo da dobijem recepte za ljudetinu, družio se sa pravim piratima, prvi put pobegao sa sopstvenog venčanja i ulazio u čitav niz vulkanskih kratera. Tu je i pleme koje veruje da postoji pet polova, dakle pored muškog i ženskog još tri, dok je peti pol sveobuhvatan, hemofrodit, i jedino ti ljudi mogu biti sveštenici. Međutim, sve to bi trebalo saznavati i zavoleti, po meni, tak kada prvo poznajemo i volimo svoju zemlju.

Viktora u HuPikon upisala: Milica Sučević