U poslednje vreme u pozorištima je sve više predstava koje su rađene po delima regionalnih autora, a imali smo priliku da ispratimo predstave koje su nastale kroz saradnju više dramaturga i dramaturškinja koji su radili na jednom zajedničkom projektu. Savremeni autori, kroz teme kojim se bave, komuniciraju sa mlađom publikom o onim problemima i traganjima koji ih tište i opsedaju. Važno je, takođe, da mladi ljudi imaju priliku da upoznaju kako savremenu književnu tako pozorišnu scenu regije, da bi spoznali njene domene i istovetnosti koje nas se zajednički tiču.
Zbog toga, iskoristili smo priliku da razgovaramo sa dramaturškinjom, spisateljicom i pozorišnom kritičarkom Olgom Dimitrijević.
Njene drame, poput „Radnici umiru pevajući”, „Drama o kraju sveta”, „Kako je dobro videti te opet”, mogli smo da vidimo na brojnim pozorišnim scenama. U predstavi „Sveta Prada” i „Lepa Brena prodžekt” radila je tekstove zajedno sa autorima iz regiona. Više puta se našla u ulozi autorke i rediteljke predstava, a sa Majom Pelević je radila dve predstave: „Svet bez žena”, koja je premijerno odigrana na prošlogodišnjem Bitef festivalu i „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč”, koja se igrala u Bitef teatru.
O pojmu region ili regija, kako često nazivamo države nastale na tlu nekadašnje Jugoslavije, Olga ističe:
Pre svega nego što uđemo u ovu priču, moram da kažem da je meni reč „region” strahovito problematična, iako je i ja često (a nevoljno) upotrebim, iako je postala sveprisutna i krajnje normalizovana. Reč se uglavnom koristi kao eufemizam, u suštini je način da se označi jugoslovenski kulturni prostor a da se ne pomene Jugoslavija, da sve to ostane birokratski neutralno, depolitizovano, rečeno jezikom evropske birokratije, integracija i/ili tržišta.
Šta vam donosi mogućnost da ostvarujete saradnje sa regionalnim umetnicima?
Šta sve podrazumeva mogućnost saradnje? Da li pričamo o našim poznanstvima, prijateljstvima, saradnji koja izvire iz tako nečega ili o projektima koji se pišu kao „regionalni”, jer je to jedan od zahteva različitih fondova kojima se obraćamo za finansiranje radova? Uvek su postojali projekti koji se rade zbog honorara i dobrih uslova, i oni koje biramo da radimo zato što nam donose „nešto više”, neku vrstu takozvane afektivne nadoknade. Kako god bilo, ovo je i dalje isti kulturni prostor, mi i dalje pratimo šta ko radi, radoznali smo kada se pojavi neko novo ime, hoćemo da upoznajemo ljude na osnovu nečijeg rada, hoćemo da sarađujemo. I onda se dovijamo na razne načine kako to i da se ostvari.
Šta je ono najvrednije što se može iznedriti iz saradnje regionalnih pozorišta?
Postjugoslovenske države su uglavnom strahovito male, tesne i siromašne. Nama koji se bavimo ovim poslom prosto treba veća cirkulacija umetnica i umetnika, ali i institucija različitog tipa koje mogu da podrže kulturnu proizvodnju. Opet, institucionalne saradnje ima, ali ona nije ni izbliza na nivou na kom bi mogla da bude, i treba da bude. Čast, naravno, izuzecima. Opet, ne treba sve svaliti na inertnost institucija. Za bolju saradnju morala bi da postoji kulturna politika koja politički i finansijski podržavala saradnju pozorišta naših zemalja. Adresa za taj pritisak su ministarstva kulture koja pretežno operišu na vrlo konzervativan i uzak način u ovom pogledu.
Predstava Svet bez žena (Bitef)
Kako to izgleda na nivou nezavisne scene?
Nezavisna scena u tom smislu mnogo više, češće i dublje sarađuje decenijama. Rekla bih da se pojedinačne umetnice i umetnici, neformalne ili formalne umetničke i grupe i inicijative mnogo bolje i brže povezuju gde ima i prijateljskih i poslovnih veza koje su međusobno isprepletane. Tako je oduvek u našem poslu, drugarstvo i saradnja često izviru jedno iz drugog. Prosto, postoji želja da se nešto uradi zajedno. Onda nas to vodi u sledeći krug samoeksploatacije i iscrpljivanja, ali istovremeno i ogromne afektivne nadoknade.
U kojoj meri se poimanje pozorišne umetnosti se razlikuje u regionalnom smislu?
Iskreno, nisam sigurna da ima velikih razlika. Institucionalni pozorišni model je svuda manje više isti, razlikuju se samo budžeti. Taj model u svakoj zemlji reprodukuje iste strukturalne nejednakosti, iste problematične odnose u radu. Moje koleginice i kolege su na slične načine (samo)eksploatisani. Pozorište voli da gleda na sebe kao na progresivnu umetnost, dok je njegov način funkcionisanja sušta suprotnost tome, i to se ogleda kroz odnos prema svojim radnicama i radnicima, odnos prema ženama na sceni, nejednakost plata i honorara, konzervativne repertoarske politike i normalizovano nasilje u radu. Sa druge strane, nezavisna scena je negde je u boljoj poziciji, a negde u lošijoj, ali svuda se iscrpljuje u pisanju projekata, pronalaženju fondova, beskonačnoj administraciji, „burnout-u”, birokratizovanosti kulturne proizvodnje i pristajanju na loše uslove rada koji se čine kao neminovnost.
U kojoj meri se mogu povući paralele u savremenim dramskim tekstovima u regionu? Da li postoje neke teme koje se drastično razlikuju?
Ovo pitanje je pre za nekoga ko ima bolji i sveobuhvatniji uvid u savremene tekstove od mene. Ono što znam iz tekstova mojih prijateljica i prijatelja sa jugoslovenskog prostora jeste da se svi trudimo da u skladu sa svojim poetikama i politikama uranjamo u teme koje nas najviše muče, ushićuju ili okupiraju. S obzirom da svi živimo u ovim jadnim državicama izniklim na krvi, demoliranju socijalne pravde i brutalnosti akumulacije kapitala, nije ni čudo da se puno tema u našem pisanju ponavlja i prepliće. Nije ni čudo da povremeno želimo da zbrišemo od toga. Opet, razlika u obradi svih tema će uvek biti, u zavisnosti od nepregledne različitosti naših autorskih glasova. I to je, mislim, neprocenjivo.
Vaša drama „Kako je dobro videti te opet” donosi univerzalnu priču ljudi na ovim prostorima. U predstavi „Moja ti”, koja je rađena po drami, glumice se baš obraćaju mladoj publici. Zašto je važno da je mladi čuju i osete?
Predstava „Moja ti” na najlepši način govori o starosti, ženskom prijateljstvu, investitorskom urbanizmu, osudi kapitalističke otimačine, lezbejskoj ljubavi, sećanju i antifašističkoj borbi, i neophodnosti borbe i vere u bolji svet. Za mene su ovo teme od suštinskog značaja, i za mladu i za svaku drugu publiku. Ono posebno bitno za mladu publiku je da su oni kroz medije, društvo i školu izloženi neprekidnom revizionizmu istorije, promociji konzervativnih vrednosti, ejdžizmu i ideji neupitnosti i neminovnosti kapitalističkog uređenja. Drago mi je ako ova predstava može da im ponudi drugačije tumačenje sveta.
Predstava Moja ti (Atelje 212)
Koje teme u pozorištu znimaju mlade, na koji način dramaturzi i dramaturškinje se bave tim temama, kao i koliko im je značajno da njihova dela pređu granice država i zažive na mnogim postjugoslovenskim pozorišnim scenama, očekuje vas u narednom periodu u našoj rubrici „HuPopedija”.
