Kroz rubriku Hupopedije do sada smo se prisetili probijanja pozorišne prakse na kulturnu scenu Srbije, osnivanja umetničkih jedinica Opere i Baleta, kao i Fakulteta dramskih umetnosti, dok se poslednji tekst bazirao na autorefleksiji Igora Gala u nastojanjima da rekonstruiše toponimime pozorišnog amaterizma na prostoru bivše Jugoslavije. Ipak, primećuje se da ovoj kulturnoj hronologiji nedostaje jedna karika, možda čak i ona utemeljujuća - dečije pozorište. Upravo će se ovaj tekst doticati trenutaka najvažnijih za buduću polemiku o položaju dečijeg pozorišta danas, kroz istorijski pregled osnivanja dečijih pozorišnih prostora.
Uprkos činjenici da o srpskim profesionalnim pozorištima možemo govoriti od sredine 19. veka, isti status dečija pozorišta zadobijaju tek 30-ih godina 20. veka, počevši od „Pozorišta mladih” u Novom Sadu (1932) i „Dečijeg pozorišta” u Subotici (1934).
Nastojanjem uprave Sokolskog društva u Subotici je otvoreno lutkarsko pozorište kojim rukuje g. Oton Tomandl (Oton Tomanić), inžinjer koji je svršio naročit lutkarski tečaj u Ljubljani. Još prošle godine uprava je nastojala da ostvari ovu lepu kulturnu tekovinu, ali usled pomanjkanja materijalnih sredstava, to je bilo nemoguće, iako se za to prilično novaca žrtvovalo (list „Jugoslovenski dnevnik”, 6. decembar 1934).
Ove reči obeležile su otvaranje „Dečijeg pozorišta” u Subotici, a čini se da su bile reciklirane i narednih decenija, budući da su finansije oduvek zadavale glavobolju radnicima u kulturi koji su želeli da se posvete dečijem teatru. Repertoar subotičke scene su tokom prvih godina od otvaranja uglavnom činile lutkarske predstave, a karte su se prodavale po ceni od 3 dinara. Ljubljanski tečaj lutkarstva pohađao je i dr Lazar Dragić, prvi pročelnik „Pozorišta lutaka” (današnje „Pozorište mladih”). Ono je nastalo 1932. godine iz Sokolske sekcije lutkara pri Sokolskom društvu u Novom Sadu. Prve pozorišne lutke u ovaj grad stigle su upravo iz Ljubljane, a onda su bile iskorišćene za prvu dečiju premijeru - „Kraljević iz podzemlja”.
Za to vreme, u Beogradu se zahuktavalo pravo pozorišno osveženje, zahvaljujući dobro poznatom Branislavu Nušiću. Svoju fascinaciju decom pretočio je u kreativno razmišljanje o njihovom zabavljanju, iz čega se rodila ideja o osnivanju „Prvog dečjeg pozorišta” 1905. godine. Ovaj projekat Nušić je vodio zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem nešto više od dve godine, a imajući u vidu da pozorište nije posedovalo namenski prostor za izvođenje, predstave su se odigravale u baraci kod Saborne crkve, kao i u restoranima „Kolarac” i „Takovo”. Iako je bilo kratkog daha, bilo je dovoljno da Giti, Nušićevoj ćerki, usadi večnu ljubav prema dečijem teatru.
Gotovo tri decenije nakon zatvaranja Nušičevog teatra Gita osniva „Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda”, čiju je prvu premijeru, 19. januara 1938, obeležila porodična tragedija, budući da je toga dana preminuo Branislav Nušić. Ovaj događaj, pak, nije pokolebao Gitu u njenoj želji za stvaranjem dečijeg pozorišnog kutka, zbog čega se u „Rodi” neprestano radilo na predstavama sve do izbijanja Drugog svetskog rata. U tom periodu publici je omiljena predstava bila „Rista sportista” po komadu Ljubinke Bobić, zbog čega je Politika otkupila prava na kreiranje istoimenog stripa 1939. godine. „Roda” je nastavila svoj rad pod okriljem „Pionirskog pozorišta”, ali su vlasti odlučile da ovu saradnju prekinu jer nije pedagoški da se deca bave glumom i baletom, to je čak krajnje štetno za njihov uzrast, u pozorištu su izloženi opasnosti da steknu bolesne ambicije i da bolje je da se posvete samo učenju.
Giti upornost nije manjkala, što je rezultiralo dobijanjem saglasnosti o pokretanju novog dečijeg pozorišta koje je, uz podršku supruga Milivoja Predića i rediteljke Sofije Vukadinović, formirala 13. oktobra 1950. godine kao Pozorište „Boško Buha”. Iste godine jug Srbije postao je bogatiji za Marionetsku sekciju Pionirskog doma „Stanko Paunović”, čime je otpočela lutkarska pozorišna delatnost u Nišu. Izvođenjem komada „Drug za druga” Božane Begović, u režiji Vere Amar, ova novost bila je ozvaničena. Sedam punih godina lutkarskog amaterizma je prošlo pre nego što je sekcija prerasla u profesionalnu ustanovu - „Dečje pozorište”, kojim je rukovodio Jordan Paunović, profesor muzičke kulture. Prva premijera u novom ruhu ovog pozorišta bila je „Zlatni petlić” Marije Kulundžić, a pod režijskom palicom Ivana Šnauca.
Zahvaljujući Božidaru Valtroviću, prvom upravniku i osnivaču, u Beogradu je ovih godina osnovano pozorište koje je itekako pariralo Gitinom - „Pozorište lutaka NR Srbije”, danas poznatije kao Malo pozorište „Duško Radović”. Ono je bilo prvo koje je dobilo namenski građenu zgradu dečijeg pozorišta na prostoru tadašnje Jugoslavije, za čiju je arhitekturu bio zaslužan Ivan Antić. Prva predstava koja je otvorila vrata pozorišne sale „Radovića” bila je „Pepeljuga” Vladimira Nazora, u režiji Predraga Dinulovića 1968. godine.
Iako se može činiti apsurdnim, za život dečijeg teatra kraj dvadesetog veka bio je posebno plodonosan, podrazumevajući osnivanje Pozorišta „Puž” (1977), Teatra „Talija” (1987), „Pan teatra” (1995) i Dečijeg pozorišta „Čarapa” (1996). Poslednje institucionalno pozorište za decu osnovano je u Kragujevcu 2003. godine pod nazivom „Pozorište za decu Kragujevac”, kao produžena ruka Međunarodnog lutkarskog festivala „Zlatna iskra”.
