Predstava „Tiho, tiše” Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Ane Janković privukla je veliku pažnju publike, svojom temom, načinom izvedbe i mogućnošću da se tema koja se tiče cijelog društva iznese baš na pozorišnoj sceni. Naša sagovornica glumica Aleksandra Arizanović u predstavi se istakla posebnom snagom i emocijom ispričavši nam i dočaravši emotivnu priču djevojke Olje. Aleksandra je završila glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Borisa Isakovića, ali pored glume bavi se i plesnim pokretom i koreografkinja je na mnogim pozorišnim predstavama. Sa njom smo razgovarali o predstavi „Tiho, tiše”, njenim ulogama, plesu, pozorištu, a pomalo i o ljubavi i smislu života.
Predstava „Tiho, tiše” prespituje temu seksualnog nasilja. Koliko je bilo teško iznijeti uloge koje su vam dodijeljene?
U svom životu nisam pretrpela seksualno nasilje u onoj meri u kojoj ga je Olja, devojka koju igram, doživela. Stoga je odgovornost dok pričam njenu priču ogromna. Osećam beskrajno poštovanje i divljenje za neverovatnu snagu kojom bića koja su žrtve seksualnog nasilja to svoje iskustvo nose. U poređenju sa tom težinom, dva sata na sceni, koliko ja živim derivat/igru tog iskustva – laki su ko pero. Sav smisao izlaska na scenu nalazim u nameri da makar jednu osobu svojom igrom podsetim da nije sama.
Predstava je dinamična, sadrži ples, songove, osim toga govori o važnoj temi. Koliko je bilo zahtjevno pripremati se za predstavu ovakvog tipa?
Najzahtevnije mi je bilo da iz nehata ne povredim one već ranjene, za koje je predstava i stvorena. Šta ako ne budem dovoljno pažljiva, iskrena, pametna, saosećajna i svesna? Verujem da me dobra, ljubavna i jasna namera da ono što smo stvorili u „Tiho, tiše” bude za veće dobro svih uključenih u to pozorišno iskustvo, vodi ka poštenoj, fer igri, ka svesnoj posvećenosti i davanju, ka otvorenosti i naposletku ka lakoći igre.
Kakve su reakcije publike nakon predstave?
Raznorazne. Ima onih koji izađu na pola predstave. Ima onih koji ne izađu dugo nakon zamrlog odjeka poslednjeg sudara dlanova. Čini se da nema ravnodušnih. „Tiho, tiše” doživljavam kao vrlo jak vetar, dvojake prirode: one nemilosrdne, surove prirode, koja može da zaledi krv ili učini da brže šiklja kroz vene, da ogoli, sruši iluzije, zavrti do mučnine, poljulja stubove dosadašnjih uverenja, ali i one podržavajuće prirode, nežni a snažni „vetar u leđa” onima koji su doživeli nasilje, da znaju da nisu sami u nošenju tog, ničim zasluženog, tereta.
Jednim od intenzivnijih trenutaka u pozorištu smatram momenat nakon igranja u Sarajevu, kad je momak iz publike odlučio da nakon aplauza izađe na scenu i hrabro progovori o seksualnom nasilju koje je doživeo. Mislim da je time izbrisao zarez nakon imena poslednje žrtve tog čoveka, da tu sada stoji tačka i da je, nadam se, i sam stavio neku vrstu tačke na to bolno iskustvo.
Ti si neko ko se bavi glumom i scenskim pokretom. Kada se zapravo rodila ljubav prema plesu, i prema sceni?
Ljubav prema plesu rodila se sa mnom, ljubav prema sceni ubrzo potom, podstaknuta dramskim tekstom za decu, koji je moj tata napisao, a jednog popodneva naglas pročitao, vešto glumeći sve likove, sedeći u fotelji na čijim smo rukohvatima sedeli i smejali se brat i ja. Scenski pokret sam zavolela čim sam ga osvestila i povezala sa kreativnim i isceljujućim karakterom kretanja.
Gluma je život je ples je pokret.
Meni je sve to neraskidivo povezano. Dok se bavim svojim zanimanjima, interesujem se za život sam. Volim život.
Tvoja predstava „Vrpca” osvojila je brojne nagrade i postigla veliki uspjeh. U kojoj mjeri ti znači ta vrsta uspjeha? Da li ti je baš ta predstava otvorila neka nova vrata u svijetu pozorišta?
Jeste, zahvalna sam na tome. Ipak, najveći uspeh ove predstave je da život u njenom gledaocu zasvetluca. Sjaj dobijenih nagrada zagasit je u poređenju sa iskrom u očima publike dirnute u dušu. Više nego nova vrata pozorišnog sveta, „Vrpca” otvarala je umove i srca ljudi, ali ne samo za mamu i mene, nego i za njih same, kao i za neku novu mogućnost življenja sopstvenog života. Meni je to veliko ko kuća!
Na koji način na tebe utiče uloga koreografkinje, a na koji uloga glumice?
Javlja mi se slika drveta. Ono što je ispod zemlje – korenje – predstavlja glumački posao koji se tiče bavljenja jednom konkretnom sudbinom iznutra i spolja, razumevanja korena, potreba, težnji i razloga te osobe, zatim kopanja po dubinama sopstvene psihe i istraživanje širina sopstvene duše. Scenski pokret i koreografija bi onda bili vezani za izgled stabla i aranžman krošnje, nadzemna manifestacija života koji se odvija unutra, u nevidljivom, u mraku zemlje ili u čoveku. To je ono što je publici vidljivo i preko čega doživljava priču. Uloga koreografkinje približava me rediteljskom mozgu, uči me o radu sa glumcima, postavlja dodatna pitanja koja se tiču estetike, simbola i ukusa.
Za mene je korisno da prelazim iz jedne u drugu poziciju, radi potpunijeg razumevanja procesa stvaranja pozorišne predstave. Oba procesa me oplemenjuju.
Zbog čega je pozorište idealno mjesto za razgovor o važnim temama? Šta ono za tebe predstavlja?
O važnim temama govori onaj kome je stalo do čovečanstva i sveta, a u pozorištima ima takvih ljudi. Pozorište je sigurno mesto. Možeš da se sakriješ u tami sale, dok se duboke istine o tebi, drugom i svetu u kome živiš, ogoljavaju i izlažu na sceni. Iz te tame, „sa strane”, možeš bolje da sagledaš i razumeš situaciju, jer se dešava drugom, a da zbog emotivnog naboja, doživljavajući živu igru glumaca, osetiš da se i tebe to tiče. U pozorištu prisustvuješ životu, a da na njega ne reaguješ. Dakle, možeš da učiš da u svom životu ne reaguješ, već da odgovaraš na spoljna iskustva, kao da su predstava odigrana za tebe lično, sa puno uvida i poruka o onome što u sebi nosiš.
Za mene, pozorište je kao logorska vatra i pripovadanje priča, u krugu i ukrug. Znači da život (i mi u njemu) i dalje ne prestaje da nas interesuje. Okupljamo se jer nam je stalo do zajedničkog iskustva, želimo da ga proučimo, preispitamo, iskusimo i podelimo, a i da ga slavimo.
Foto: Milica Šolajić Popović, Nenad Milenković, Dragana Udovičić, Aleksandar D. Koturanović
