Arsenije Milenković: „Dobra umetnost treba da ukazuje na ono što ne valja“

FIST festival, koji tradicionalno pripremaju studenti Katedre za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture, ove godine organizuje se pod sloganom „Buđenje”. Radi prevencije virusa COVID-19, svih 11 gostujućih i dve predstave FIST produkcije biće onlajn strimovane uživo. O petnaestom FIST-u i onome što on donosi, razgovarali smo sa ovogodišnjim direktorom festivala, Arsenijem Milenkovićem.

Ove godine FIST puni 15 godina. Čijom je inicijativom i kako on nastao?

FIST je nastao idejom studenata četvrte godine Katedre za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture 2005. godine, koji su hteli da nađu prostor gde će moći da se izraze. FIST većini studenata predstavlja glavni praktični rad na fakultetu. Međutim, to je divna platforma na koju mnogi od nas ne gledaju samo kao na vežbu koju sa sobom donosi fakultet, već kao na odličnu praksu za budući posao, zbog čega je sam festival tokom godina imao tendenciju rasta, jer se svaka nova generacija trudila da ga nadogradi i ostavi svoj pečat.

‌Kako se festival razvijao tokom godina i kako će se ovogodišnji razlikovati od prethodnih?

Do ove godine samo je četvrta godina učestvovala u organizaciji FIST festivala, dok nam se sada pridružuju i mlađe kolege sa treće godine studija. Naravno, pomažu nam i kolege sa prve i druge godine studija, ali je tradicija da glavni deo sprovode najstariji studenti katedre. Zbog udruživanja treće i četvrte godine, po prvi put će festivalsko jezgro činiti 28 ljudi. Ove godine sve je podignuto na ozbiljniji nivo, jer su potpisani formalni protokoli o saradnji između katedri. Sledeći korak je napraviti da FIST bude događaj koji je svima sa fakulteta važno da isprate. Svaka generacija menja vizuelni identitet festivala, pa ga tako gradi iz temelja, od ciljne grupe do teme. Koliko su oni pojedinačno različiti teško je odrediti, jer smo svi mi mladi ljudi, ista nam je pozadina i muče nas isti problemi. Ove godine ideja je da ukažemo na stvari koje nisu samo pitanje politike ili neosetljivosti u društvu, već i nas kao pojedinaca.

S obzirom na to da se FIST održava u velikom broju institucionalnih pozorišta, u kojoj meri dobijate njihovu podršku?

Komuniciranje sa institucijom koja živi svoj život nezavisno od studenata uvek sa sobom donosi poteškoće poput adekvatnih načina komunikacije, što se na kraju svede na pronalaženje ličnog kontakta. Postoje institucije koje tradicionalno pomažu FIST, ali i one koje tradicionalno ne pomažu FIST. Ipak, da ne postoje institucije koje nam izlaze u susret, festival ne bi izašao sa Fakulteta dramskih umetnosti. Primarna ideja bila je da se ceo festival odvija na FDU, ali zbog mnogobrojnih logističkih poteškoća, marketinga i vidljivosti odustalo se od te zamisli. Naravno, teme vezane za socijalnu politiku bliske su nam srcu - pozorište za sve ljude, besplatno pozorište i deelitizacija kulture su ono čemu težimo. Stoga, nekako se prirodno nameće da pružimo festival široj publici. Ono što se javilo kao problem ne samo FIST-a, već i drugih internacionalnih studentskih festivala je to što jako malo studentskih predstava završi na repertoarima institucionalnih pozorišta, pa je ovo idealna prilika da se prikaže studentsko stvaralaštvo.

Kako izgleda komunikacija sa gostujućim pozorištima i na koji se način odvija proces selekcije predstava?

 Poziv za učešće na festivalu se šalje svim školama glume sa kojima smo ostvarili kontakt, nakon čega sagledavamo njihove prijave kao celinu. Selekcija predstava nema nikakve veze sa ličnim senzibilitetom bilo koga od nas, već je to kolektivni čin koji treba da izabere najkvalitetnije. Zanimljivo je da, dok mi sedimo ovde i razmatramo ‘buđenje’ kao temu festivala, na nekom drugom mestu mladi ljudi rade svoje predstave u vezi sa onim što oni osećaju. Hteli ili ne hteli, gostujuće predstave uvek budu u vezi s našom temom i sve o čemu one govore su stvari koje i nas ovde muče. To ti pomogne da shvatiš da ovde jeste užasno, ali da se ljudi osećaju loše gde god živeli. Da bi umetnost bila umetnost, ona mora da kritikuje stalno. Ako si odlučio da se baviš umetnošću ceo ćeš život biti nezadovoljan zbog nečega, ali to je dobro, jer težiš promeni, težiš poboljšanju, ne zadovoljavaš se bilo čime.

REM faza je warm-up program Buđenja. Šta čini sponu ovih događaja zbog koje su se našli u okviru pratećeg programa?

Kad se treća godina priključila, to je pomoglo da se festival obogati sadržajem koji nije nužno samo pozorišni. Organizovali smo seriju zanimljivih tribina o rodnoj ravnopravnosti u kulturi. Jovana Jankov radila je na izložbi FLU i kamere. Ove godine ćemo imati i FIST dokumentarac, film o nastanku festivala. Zatim, flešmob, FIST koncert koji je održan na FDU i masterclass radionica na temu pedagogija u pozorištu. Pored svega, žurke kao najvažniji deo, jer koliko god festivalu program i tema bili dobri i kvalitetni, primarno nam je da se zabavimo. Taj momenat druženja jeste nešto po čemu se festival zapravo pamti. Koristan aspekt pratećeg programa je produžetak veka samog festivala. Njegova povezanost sa glavnim programom je i indirektna i direktna, jer se oba dotiču buđenja na svaki mogući način, od nameštanja sopstvenog kreveta, do pomaganja zajednici. Mnogo se brzo živi za naš ukus, postalo je u redu da se gazi preko nekih stvari, vrednosti su se dosta izmestile. Stoga, pokušali smo da ovim programom obuhvatimo sve ono što mislimo da je izgubljeno ili se ne poštuje. Naša ideja je da ukažemo da može i ovako - može nas 30 da radi zajedno, možemo da budemo nasmejani, možemo da zanemarimo što smo različiti. Individualizam jeste bitan, ali je kolektivna svest krucijalna, jer ne možeš opstati sam na svetu.

Da li je FISTić zapravo mali FIST i šta povezuje ova dva dela festivala?

Ne bih rekao da je FISTić mali FIST, ali bih rekao da je FISTić FIST za male. Smatram da je veoma važno voditi mlade ljude u pozorište i da pozorište za decu mora da bude besplatno i obavezno. Svrha dečijeg festivala nije da se deca nakon pogledanih predstava probude kao intelektualci, već da uvide značaj jednog oblika kulture. Okej video-igrice, okej Jutjub, vreme napreduje, ali umetnost je nešto zaista važno za formiranje ličnosti. Ne možeš da budeš potpuna ličnost ako nisi ušao u pozorište. FISTić je odličan način za animiranje publike od najranijeg doba, što je pozorišnim krugovima važan zadatak. Kada biste otišli pet puta u pozorište u roku od mesec dana videli biste manje - više iste ljude. Stalno se pitamo kako da privučemo publiku i konačno ubedimo ljude da pozorište nije ništa strašno. Mislim da kultura nije toliko skupa, koliko ljudi nisu naučeni da je ona prioritet. Ideja FISTića je da se ljudi od najranijeg doba upoznaju s pozorištem, usvoje ga kao vrednost i kao nešto što nije samo zabava radi zabave, nego zabava radi nečeg drugog.

Ove godine imate dve predstave svoje produkcije na festivalu. Šta bi bio najveći izazov u produkciji predstava?

Logistika i distribucija. Veoma je teško uskladiti termine, što zvuči banalno, ali je tako. Reditelji koje zoveš već imaju nekog posla, imaju vežbe na fakultetu, imaju privatno nešto što rade, i onda je najteže uskladiti ljude, naći prostor gde ćeš održati probu… Nakon festivala pitanje je šta će se sa predstavama desiti, i zapravo to je najveći izazov – distribuirati. Samo je jedna predstava sa FISTa ostala na repertoaru – Čekajući Godoa. Da živimo u nekoj pristojnijoj zemlji možda bi se neko setio da napravi protokol o saradnji gradskih pozorišta i gradskog fakulteta, pa bismo mogli da pričamo o tome da se sistemski utiče na to da mladi ljudi budu i zaposleni i zadovoljni, da napreduju i skupljaju iskustvo. Pošto to nije slučaj, sve se svodi na lične inicijative studenata. Ove godine smo imali politiku da obe produkcije, i za otvaranje i za zatvaranje, moraju da se prave s idejom lakog gostovanja, da su logistički i tehnički lakše izvodljive, kako bismo smanjili šansu da nas odbiju. Ako daš nekome izgovor da te odbiju na tehničke zahteve, jedva će dočekati da ti kažu: „Pa znam, ali to je predstava na sprat, mi nemamo sprat.”. I tu nemaš šta da radiš. To je sigurno najveći izazov FIST produkcija – kako će da prođu posle. 

FIST će ove godine biti otvoren predstavom „Izlomljeni prsti” u produkciji FDU-a. Kako je izgledao proces njenog nastanka?

Predstava je autorski tekst dramaturga Đorđa Kosića, režiju potpisuje Marko Čelebić, a producentkinja je Natalija Kidišević. Komad je pisan namenski za FIST i ceo projekat je veoma ambiciozan, jer se ideja o pisanju drame „Izlomljeni prsti” rodila paralelno sa idejom da se festival otvori na velikoj sceni Ateljea 212. Glumačku postavu čine Mladen Sovilj, Nikola Šurbanović, Marko Pavlović, Tamara Milošević i Denis Murić. Unutar te ekipe su jako različiti temperamenti, ali to je lepota rada u pozorištu, to se ne može objasniti rečima, već se mora ući na probu i doživeti ta vrsta posvećenosti i ljubavi. Reditelj i producentkinja su bili ekstremno ambiciozni i zaista su profesionalno i posvećeno pristupili. Zapravo je na njihovo privatno ludilo, u najpozitivnijem mogućem kontekstu, nastalo sve ovo. 

Slogan ovogodišnjeg festivala je Buđenje. Koga sve ovaj festival treba da probudi?

Sve. Svakoga ko vidi naznaku da je uspavan, da je pospan, da je umoran, da treba da se probudi. Mi se trudimo da prikažemo ono što nas kao generaciju najdublje boli, što nas pogađa. Uostalom, pozorišna, kao i svaka druga umetnost treba da ukaže na ono što ne valja - cilj umetnosti je kritika, koja polazi od preispitivanja sopstvene ličnosti, a onda i svega što nas okružuje. FIST, dolazak na FIST i buđenje podrazumeva da si svestan stvari oko sebe. Poenta je da sebe postavimo onakvim kakvi želimo da budemo tako što ćemo preći iz pasivnog stanja u aktivno, odnosno buđenje, življenje života u najširem smislu.

Kako je izgledala reorganizacija festivala u poslednji čas i očekujete li podjednak odziv publike?

Reorganizacija festivala bila je veliki izazov za naš tim. Trudili smo se da reagujemo preventivno, ali posle zabrane skupova u zatvorenom, bili smo prinuđeni da prilagodimo formu ovogodišnjeg festivala novonastalim okolnostima. Stoga, ovogodišnji FIST prelazi u potpunosti u online prostor. Svet više naginje ka digitalnom nego ka analognom, pa očekujemo možda i bolji odziv u ovoj novoj postavci programa festivala. Don’t cancel - rethink!

Foto: Žaklina Medenica (hocupozoriste.rs)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste