Retko kada mi se dogodi da odem u pozorište i pogledam nešto sa čime se u tolikoj meri poistovećujem, da me dovede do određenih spoznaja koje me parališu. Mešavinu emocija – od olakšanja što me neko prepoznaje, do realnog straha i nelagode, donela je na scenu Bitef teatra Iva Ilinčić u svojoj monodrami „Samoubistvo kao (društvena) činjenica”.
Neosporno se obraćajući mlađem delu publike, ovaj komad u centar zbivanja stavlja jednu ženu, tačnije njenu smrt, posmatrajući je najpre kroz lični (a lično je ipak političko), a zatim i kroz širi, društveni kontekst. Prvi deo predstave postavlja publiku u neprijatan položaj, primoravajući nas da posmatramo nečije najintimnije trenutke u nemoj tišini. Neprijatnost u pozorištu je često teško odmeriti i postaviti na pravi način, koji se sa gledaocem poigrava realistično i izbegava banalnost, ali ga između redova uverava da se ipak nalazi na bezbednom mestu. Ova predstava to uspeva da prikaže, pogledom, zvukom, pokretom, testirajući granice koncentracije i prihvatanja.
Drugi deo predstave – onaj koji će se odviti nakon, a zapravo i pre, i tokom naslovnog samoubistva, sa publikom nastavlja da se suptilno poigrava, ali u nešto drugačijem kontekstu. Za razliku od rutine i tišine koja nas na početku prati, ovaj deo je glasan, vividan, obojen i eksplozivan. Glumica se kroz svoju igru osvrće na današnjicu, uspešno izbegavajući opšta mesta i pametno poredeći i preispitujući različite političke sisteme – ove sada i one u prošlosti. Dotiče se i sindroma „uvek aktuelne klasične književnosti”, promišljajući danas, u kapitalističkoj, konzumerističkoj mašini koja uništava sve pred sobom (kako u predstavi navodi – „mi smo generacija hipertrenutka”), položaj čoveka, položaj žene i naposletku jedne mlade radnice u kulturi (ne nužno ovim redosledom).
Sve ove teme u pozorištu nije začudno videti, ali je osvežavajuće čitati ih i doživeti na način na koji ih Iva Ilinčić iznosi na scenu: udobno, samouvereno i ideološki oslobođeno – prebacujući loptu gledaocu koji mora da odluči šta će sa svojim mislima, budući da odgovore na mnoga otvorena egzistencijalna pitanja – ne dobija.
Čini mi se da je naročito važno još jednom istaći u kojoj meri se ovaj komad obraća mladima – generaciji ljudi koja tek ulazi u „odrasli” život, generaciji koja u ovom sistemu obitava čitav svoj život. Sve je više predstava koje mladi prepoznaju i razumeju, ali je izuzetno retko naići na neku koja ih hrabro stavlja u sam centar – kao konkretnu generaciju sadašnjosti, sa svim njenim pitanjima, dilemama i prepoznatljivim obrascima razmišljanja. Ovaj komad u potpunosti je posvećen mladima, bez straha da li će dopreti do šire publike. Obraća im se, ne s visine, već horizontalno, jasno, uz mnogo poverenja u njihovu sposobnost da razumeju, osećaju i promišljaju.
„Samoubistvo kao (društvena) činjenica” postoji ne samo kao pozorišni doživljaj, već i kao prozor u sopstvene misli i strahove i mogućnost suočavanja sa njima. Ova predstava ostaje važna, ne samo zarad tema koje otvara, već i načina na koji ih otvara, uz autentičan glas, bez straha od nelagode, bez potrebe da podilazi, i to je možda njena najveća vrednost: što veruje svojoj publici dovoljno da je izazove, a ne umiri.
Foto: Nata Korenovskaia
