Biljana Todorović: „Možete svuda i od svakog da pobegnete, ali ne i od sebe“

Dijana Milićević
maj 2020.

Brojna interesovanja donela su joj priliku da se oproba u mnogim kreativnim poslovima. Od ljubavi prema španskom jeziku, recitovanju i besedništvu (za koje je više puta nagrađivana), preko novinarstva, pa sve do glume, koju je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je i proglašena najboljim studentom dikcije, stvaralački put mlade glumice Biljane Todorović od samog početka obuhvatao je mnoge kreativne sfere koje se na najbolji način sjedinjuju upravo u glumačkom pozivu. Osim što aktivno sarađuje sa Obrenovačkim pozorištem, predavač je u školi glume Prvi koraci, ali i stručni saradnik na Fakultetu savremenih umetnosti, na predmetu Scenski govor.

Dok sa nestrpljenjem iščekujemo novu pozorišnu sezonu i nastavak izvođenja njene predstave „Pinokio za odrasle“, kao i monodrame „Na pragu”, sa mladom glumicom Biljanom Todorović razgovaramo o njenom pedagoškom radu, planovima za budućnost, ali i o brojnim temama koje prate razvoj jednog dramskog umetnika.

Završila si Filološku gimnaziju u Beogradu, odsek za španski jezik, a odlučila da školovanje nastaviš na Fakultetu dramskih umetnosti. Kada si počela da razmišljaš o glumi kao svojoj budućoj profesiji i šta je presudilo da nastaviš svoje usavršavanje  baš na pomenutom fakultetu?

Počela sam da razmišljam o tome kad sam shvatila da je to jedino mesto gde mogu da se bavim govorom malo ozbiljnije. Imali smo taj neverovatan predmet u srednjoj školi, retoriku i besedništvo. Tu smo imali zadatak da osmislimo svoju besedu, a zatim i da je izvedemo pred drugima. Dakle, bili smo i pisci i glumci. Poželela sam da nastavim da izučavam tu oblast, pa me je profesorka retorike Violeta Jelačić Srbulj uputila na Fakultet dramskih umetnosti. Naravno, ne smem izostaviti ni uticaj koji je Dadov, sa svim svojim predavačima, imao na mene. Tu sam odigrala i  prvu predstavu, „Klasni neprijatelj“, u režiji Predraga Stojmenovića, zbog koje sam se „zarazila" glumom.

Pre dve godine si diplomirala u klasi profesora Srđana Karanovića i asistenta Dušana Matejića, a dobila si i nagradu „Dr Branivoj Đorđević“, koja se dodeljuje najboljem studentu dikcije. Koliko se tvoja prvobitna vizija koju si imala o glumačkom pozivu razlikuje od one koju imaš danas? Koliko uspeh u toku samih studija olakšava mladim glumcima da kasnije budu angažovani na projektima?

Moram da priznam da sa 19 godina nisam imala iskristalisanu sliku čime se to tačno bavi glumac i da li vidim sebe u tom svetu. Samo sam, pri biranju fakulteta, otvorila spisak predmeta, rekla: "Uuu, ovo sve deluje zanimljivo" i aplicirala. Verovala sam da će me bavljenje sadašnjim trenutkom, umesto konstantnog  razmišljanja o budućnosti, prirodno voditi do mesta gde pripadam. Što se proseka i nagrada tiče, one nisu od presudnog značaja za to da li ćete dobiti neku ulogu ili ne. Ali znače mi, intimno.

Diplomirala si monodramom „Na pragu“, a sarađuješ i sa Obrenovačkim pozorištem, osnovanim prošle godine u tvom rodnom gradu, sa kojim si radila dečju predstavu „Maza i Lunja“, ali i komad „Pinokio za odrasle“. Sa svojim predstavama gostovala si ne samo u Beogradu već i u Obrenovcu, Lazarevcu, Barajevu... Kako gledaš na razvojni put pozorišne umetnosti i pozorišne publike u manjim gradovima?

U normalnim okolnostima, u Beogradu se u toku jedne večeri desi  mnogo pozorišnih događaja. Vi možete da birate da li ćete večeras ići u Atelje, ili u Narodno, ili u Jugoslovensko dramsko... U manjim gradovima je dolazak nekog glumačkog ansambla glavni događaj te večeri i gotovo uvek karte budu rasprodate do poslednjeg mesta. Interesantno je, na primer, to što monodramu „Na pragu" izvodim po bibliotekama u Srbiji, jer je glavni (i jedini) lik bibliotekarka. Nastupala sam pre 3 meseca u Despotovcu, koji nema pozorišnu salu, ali ima biblioteku. Da bi neko iz Despotovca odgledao predstavu, on mora da ode u Ćupriju, Jagodinu ili Paraćin. Zato je biblioteka tada bila puna, ljudi nisu pamtili da je nekad bilo toliko publike.

„Pinokio za odrasle“ je predstava veoma provokativnog naslova, sa čijim je izvođenjem započeto krajem prošle godine, a koja prati tok stvaranja jednog pozorišnog dela, kao i sve poteškoće sa kojima se glumci i reditelj tokom tog procesa suočavaju. U kojoj meri su ti problemi u realnosti interne prirode (međusobni odnos pojedinaca, uspostavljena hijerarhija, sukob mišljenja...), a u kojoj su spoljašnji faktori (kompromis sa publikom, nedostatak finansijskih sredstava...) ti koji utiču na finalnu verziju pozorišnog komada?

Ta predstava je fantastična zato što kroz međusobne odnose likova  mi vidimo ne samo gde su jedni u odnosu na druge, nego gde su na mapi svog pozorišta, lokalne sredine, države. To je komedija Semira Gicića koja, bez lažne skromnosti, podseća na nušićevsku. Što se tiče tih problema u realnosti, svakako da su obe stavke značajne. Bez dobrih međuljudskih odnosa niko ne želi da dolazi na probe ili da putuje sa tom ekipom. Mislim da se sve ostalo nadomesti ako se ekipa dobro slaže. Mi smo imali sreću sa ovom predstavom da su svi neverovatni pozitivci i divni ljudi i jedva čekam da ponovo izvodimo ovu predstavu. 

Izjavila si i da više uživaš u partnerskoj igri nego u izvođenju monodrame. Kako je izgledala tvoja saradnja sa ostalim glumcima u dosadašnjim predstavama? Šta je ono što si naučila od njih? Sa kojim svojim kolegama i koleginicama (kako starijim tako i mlađim) bi posebno volela da u budućnosti deliš scenu?

Imam osećaj da je sve partnerska igra, jer  čak i kad igram monodramu, imam partnera, samo je zamišljen. Međutim, uvek se više razvijam kad ima još ljudi na sceni, i kao glumac i kao čovek. Od saradnje sa starijim kolegama istakla bih Zinaidu Dedakin, Miloša Đorđevića i Aleksandra Dunića. Sa njima sam se osećala toliko bezbedno i imala poverenja u sve njihove sugestije i savete. Osećala sam da, koliko god da padnem, uvek ću se dočekati na meko tlo. Kad se nađem sa tako iskusnim ljudima u procesu, najviše volim da ćutim, pažljivo slušam i upijam sve što mogu, jer sam u izvanrednoj prilici da učim. Što se tiče nekih mojih želja, za početak, volela bih da odigram neku predstavu sa klasićima i bliskim prijateljima. To će nam biti super povod da se još češće viđamo.

Radiš i kao predavač u školi glume Prvi koraci sa decom osnovnoškolskog uzrasta. Šta misliš da je važno da deca usvoje u ranom stadijumu svog glumačkog razvoja? Šta je ono što si i sama naučila kroz pedagošku stranu svoje profesije?

Moram da kažem da sam se u tom pozivu u potpunosti pronašla. To nije ništa čudno, celog života sam želela da budem profesor književnosti. Vidite kako nas sudbina uvek nađe, možete svuda i od svakog da pobegnete, ali ne i od sebe. Volim što radim sa mlađim uzrastom jer u tom periodu niko nije opterećen rezultatom, žele da se igraju, ulaze u kontakt sa vršnjacima, stiču prijateljstva... Takođe, jedna od lepših strana mog posla je što škola glume nije obavezna, kao što je slučaj sa osnovnom školom. U osnovnu školu se ide zato što se mora, u školu glume zato što se voli i hoće. Trudim se, s jedne strane, da ih što više pustim sa se igraju i oslobode se, a sa druge strane, shvate da nisu sami na sceni i brinu o drugima. To je odgovoran posao, ali u njemu zaista uživam, vidim i osećam kako se razvijam kao čovek i verujem da ću ovaj posao raditi još dugo, dugo.

Koje su prednosti, a koje mane bavljenja dramskom umetnosti na jednom državnom fakultetu, na kome si i sama studirala, i u privatnoj školi, gde sada radiš, u pogledu odnosa profesora prema studentima, tj. učenicima, kvalitetu nastave, kreativnoj slobodi predavača i mladih glumaca ...?

Teško je to porediti jer govorimo o različitim uzrasnim grupama. U školu glume dolaze deca iz ljubavi prema glumi, pozorištu ili filmu i vi ne znate da li će oni sutra biti pisci ili glumci ili nastavnici ili pravnici... Mi im dajemo priliku da sve to istraže i da se pronađu. Na fakultet dolaze kandidati koji su se opredelili samo za glumu i koji će već za dve ili tri godine kročiti na tržište, i ceo njihov obrazovni put se svodi na razvijanje veština koje su striktno u vezi sa glumom, a ne sa npr. pisanjem ili bilo čim sličnim.

Imaš iskustva i u prevođenju i novinarstvu, a izjavila si i da te posebno zanimaju IT i video tehnologije. U kojoj meri bi volela da nastaviš sa usavršavanjem na nekom od pomenutih polja interesovanja i u čemu bi volela da se oprobaš u budućnosti, a da do sada nisi imala prilike?

Prevođenjem se i dalje povremeno bavim, mada više prevodim sa engleskog nego sa španskog.  Dok sam radila kao novinar, bila sam i spiker, i snimatelj, i montažer, i radila u režiji... Rad u medijskoj kući je kreativan, dinamičan i uzbudljiv i sve je to bilo zabavno iskustvo kojeg se rado sećam. Ko zna, možda se tako nešto ponovi. Za sada puštam da mi se stvari dešavaju i ne razmišljam mnogo o budućnosti.

Trenutno si na master studijama u Novom Sadu, na odseku Primenjenog pozorišta. U čemu se ogleda značaj primene dramskih metoda u školama? Šta za tebe predstavlja pozorište i u kom pravcu bi volela da se ono razvija u budućnosti?

Primenjeno pozorište mi je hajlajt 2019. godine. Ušla sam u tu priču sasvim spontano, iz želje da naučim još nešto o dramskoj pedagogiji kako bih se usavršila kao predavač, a otkrila sam čitavu granu pozorišta koja je u Evropi i svetu toliko rasprostranjena, a kod nas tek ulazi u sistem. To je vrsta pozorišta u kojoj nema podele na učesnike i gledaoce, već su svi učesnici. Najveću primenu ima u obrazovanju, jer se uz pomoć ovih tehnika organizuje čas izbegavajući ex cathedra metod, u mnogo efektnijem i veselijem maniru. Ako već pitate za budućnost pozorišta, ja verujem da je to nešto čemu treba da stremimo – da se pozorišno obrazovanje uvede u osnovne  i srednje škole, pored muzičkog i likovnog. Tako ćemo imati kvalitetne stvaraoce u mlađim generacijama, ali i obrazovanu publiku koja će puniti pozorišne sale.

Foto:  Aleksandar Stamenov, Vukašin Ljuština



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste