„Vilica Ebena Bajersa” je savremena pozorišna rekonstrukcija istinite priče o usponu i raspadu jednog čoveka. Povezuje prošlost i sadašnjost, postavljajući pitanja o muškosti, moći, zaboravljenom radu i praznini mladih generacija. Predstavu ćemo moći da pogledamo u okviru Meseca nezavisne scene u Bitef teatru na petak 13. Tom prilikom, razgovarali smo sa mladim makedonskim rediteljem Borisom Vasileskim. 
Osim režije, Boris je zajedno sa četvoro glumaca, dramaturgom i producentkinjom osnovao „Schtrich” kako bi imali prostor za istraživanje samih sebe. Do sada su imali tri predstave, a sledeći planirani projekat je „Prvi Makedonac u svemiru”. Uz to, bave se i izdavaštvom pozorišne literature, za sada su objavili dve interaktivne drame Milorada Pavića i „Antigonu” Slavoja Žižeka, a naredni plan im je teorija koja do sada nije izdata na makedonskom jeziku.
Eben Bajers je simbol kapitalističke iluzije, muškog ega i toksične modernosti. Šta te je privuklo u tekstualnom predlošku Filipa Grujića?
Razmišljao sam danas o tome kada sam ustao, jer je prošlo dve i po godine od premijere. Ima više slojeva koji su me privukli, ali mislim da kod Ebena Bajersa postoji neka praznina koju on pokušava da ispuni na različite bahate načine. On je privilegovan, ima sve u životu, ali kao da mu sam život nije dovoljan. Ima ženu koja ga voli, dete, ima sve, ali traži nešto više. Grujić je to opisao jednom rečju „neizdrž” i to me je baš ubolo. Tada sam i ja bio u nekoj fazi kada nisam bio dovoljan sam sebi, kao da mi je sve postalo neki neizdrž. Dekadencija koju Eben Bajers kao antiheroj doživljava i sporedna priča sa Radium girls otvorile su neke stvari koje više znače na društvenom nivou.
Na koji način misliš da se motivi kapitalističke iluzije, muškog ega i toksične modernosti danas manifestuju?
Na sve načine i to na velikom nivou. Svako ko ima neku prazninu traži načine da zadovolji taj ego. Neko puca na finansije, neko na moć, neko na preljubu, ali mislim da je sve to, zapravo, neka konstanta – postojalo je, još uvek postoji i postojaće, nema neku oscilaciju i ne verujem da se nešto iznivelisalo.
Predstava je građena kao slojevita struktura monologa, horskih scena i narativnih lomova. Koliko ti je bilo izazovno da kombinuješ brehtovsku distancu, fizički teatar i savremeni scenski jezik?
To mi je bilo uživanje u ovom procesu, a i ostalim članovima ekipe, jer nikada nismo išli ni po kojem principu, već je sve vreme bio neki eksperiment. Svašta smo probali, čak i najgluplje ideje, gazili smo se, smejali smo se, i onda smo izbacivali ono što ne valja i danas ne znam kako smo to uradili. Svima nam je bilo jako zabavno. Bilo mi je teško da odbacim drage stvari prilikom selekcije, jer su mi tokom proba postale toliko dragocene i lične, ali vidiš da u velikoj slici ne bi trebalo da postoje. Početkom februara smo imali igranje nakon duže pauze i mislim da je predstava sada dobila pravu formu. Svi smo nekako porasli, stvari su legle i prespavale i kao neki prirodan filter izbacile su se stvari koje nisu potrebne, a i predstava je dobila novi tempo.
Tridesetih godina dvadesetog veka konzumiran je Radithor - radioaktivno piće koje obećava večnu snagu, mladost i ispunjenje. Šta sve danas konzumiramo a dovodi do „raspadanja tela” i identiteta?
Mnogo stvari. Sve ono što odgovara velikim korporacijama da mi konzumiramo. Kapitalizam je mehanizam koji prirodno kreira te stvari. On stvara proizvod koji treba da se proda, a prodaju se stvari o kojima ne treba da misliš previše i ne traže od tebe neko intelektualno ili emotivno povezivanje.
Radium girls, takođe kao žrtve Radithora, postepeno su postale deo pop kulture. S jedne strane, imamo Ebena Bajersa kao pojedinca, a sa druge, njih kao kolektivni simbol. Kako ti gledaš na ova dva odnosa?
Celu predstavu sam sublimirao tako da je bol privilegovanih vidljivija od stradanja običnog čoveka. Treba da umre neko kao što je Eben Bajers da bi se stvari promenile, dok ako se nešto takvo dešava običnim ljudima, nema nikakvih promena. Taj mehanizam je oduvek takav, biće takav i to je žalosno. Eben Bajers je bitan u istoriji zato što su nakon njegove smrti postignuta radnička prava u Americi, jer da nije bilo njegove smrti, verovatno ne bismo znali ni za Radium girls.
Zašto je važnije ko umire od toga zašto neko umire?
Verovatno zato što se privilegovani štite međusobno i imaju pažnju. Kao takvi, imaju gde da urgiraju, a oni koji nemaju, samo završe kao tužna priča i ljudi mogu malo da se povežu sa njima i da ih žale, ali ništa naročito. Kroz kapitalizam se izgubio neki čovečan odnos, više se gledamo kao brojke umesto da čovek sa čovekom priča kako se oseća i šta oseća. Za razliku od solidarnosti koja se vezuje za drugo radikalno uređenje, kapitalizam kao društveno uređenje ne nosi vrednosti i pravila po kojima čovek treba da živi. Sve je dozvoljeno i mislim da je to najgore što je doneo.
Kao neko ko je mlad i relativno skoro završio studije, kako vidiš svoje pozicioniranje na pozorišnoj sceni? Da li imaš jasnu ideju kako želiš da gradiš svoj rediteljski put?
Shvatio sam da želim da radim autorske projekte i da ću kroz njih preskočiti sopstvene granice. Ono što me privlači jeste da sam osetio mnogo više slobode i da se osećam sigurnije kada radim na nečemu što je novo. Sa druge strane, shvatio sam da u svakoj predstavi koju sam uzeo da radim ima nečeg političkog na različite načine. I to nije svestan izbor. Čini mi se da tražim da u predstavama koje radim neki individualni lik ili odnos mogu da postanu društvena metafora. Kada budem radio nešto svoje, tako ću doznati ko sam i to mi je mnogo bitnije nego uspeh predstave. U tim projektima vidim da postoji neki strah ili beznađe, ali istovremeno imam veliku kontrolu i nešto u čemu se osećam dosta slobodnije.
