„Napraviti nekog na magarca” znači upropastiti, poniziti, iskoristiti ili dovesti nekoga u veoma loš i jadan položaj, često tako da izgleda glupo ili nebitno, slično magarcu koji se vidi kao simbol tvrdoglavosti, gluposti i tereta, pa se izraz koristi kad neko nekoga učini smešnim ili ga izmanipuliše do krajnjih granica.
Nakon dvanaest godina Kokan Mladenović ponovo režira u Novosadskom pozorištu/Újvidéki Színház. Ovoga puta uradio je predstavu „Zašto magarci stoje na promaji?” prema tekstovima Danila Harmsa kroz koje pokušava da ispriča priču o apsurdu u kojem danas živimo. Krhotine groteskne i crnohumorne slike sveta u neobičnim antipričama slavnog ruskog parodičara reditelj je inscenirao tako što ih je kontekstualizovao stvarnošću koja nas okružuje.
Kroz predstavu se smenjuje pregršt scena koje aludiraju, podsećaju i opominju na bitne društvene situacije i okolnosti koje su nas zadesile u skorašnjem vremenskom intervalu, a koje ne bi trebalo da zaboravimo. Od policijskih kordona kroz besmislena hapšenja, preko zvučnog topa i nezaboravnih „kobri”, sve do nereguralnih izbora. Ovo je samo par navedenih stavki od bezbroj koje predstava sadrži. Mnoštvo scena se brzo smenjuje i ponekad ih je teško ispratiti. S jedne strane sve je vrlo transparentno i jasno ali ne i pojednostavljeno, ali sa druge strane može zasmetati podcrtavanje. Međutim, ovakav rediteljski koncept opravdava sredstva. Te naizgled nasumično nabacane scene biće apstrahovane na kraju. Sublimiranje same sintagme iz naslova naizgled deluje da daje neke odgovore, ali posredstvom toga zapravo otvara nova pitanja.
Scenskim prostorom dominiraju pokretne trake za vežbanje koje će poslužiti višenamenski, ali koje apriorno manifestuju današnjeg čoveka koji ima snažan osećaj da je na pokretnoj traci. Ova metafora najbolje se ogleda u sceni kada se glumica kreće po traci i iz torbe vadi odevni predmet, telefon, šerpu i varjaču, lutku bebe, pokušavajući da vešto ishendla sa svim obavezama i bremenima koja su joj nametnuta. Limun je takođe rekvizit koji se smenjuje od scene do scene, prema slobodnoj proceni autorke ovih redova, može simbolizovati paradoks da akteri, kada im život da limun, ne uspevaju da naprave limunadu. Uzbudljivi kostimi Aleksandre Pecić Mladenović odišu živahnošću i vešto oslikavaju alegoriju i persiflažu. Predstava ima i primese mjuzikla uz songove praćene muzikom Irene Popović Dragović, a čiju igru predvodi ansambla Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház koji čine Livia Banka, Agota Ferenc, Daniel Gomboš, Lila Greguš, Daniel Husta, Gabrijela Crnković, Judit Laslo, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Gabor Pongo, Zoltan Širmer, Bence Salai i Andrea Verebeš. Njihova igra je uvek besprekorna i precizna.
Harmsova dela bacaju svetlost na iracionalni svet u kojem je živeo. Želeo je da zastrašujuće i čudno pretvori u predmet zabave i humora. Njegov apsurd nastaje u doba diktature, pa očiglednim sledom okolnosti, i ova predstava nastaje u doba diktature, što je glavna spona. Specifično je da se Harms protiv totaliranog staljinističkog sistema borio humorom, pa bi i ova njegova inscenacija predstavljala pokušaj da se kroz smeh odupremo svim pošastima i tiraniji. Harmsa je njegov apsurd odveo u zatvor, pa u smrt. A nas... (ne postoji prikladan način završiti ovu rečenicu, jer smo još uvek na nekom putu kakav god on bio, te nećemo upotrebiti svršeni glagolski oblik).
„Zašto magarci stoje na promaji?” je nastala u pravom trenutku i ona je čak i za one koji pitaju – Je l’ ima nešto smešno i zabavno u pozorištu? U cenu te zabave uključene su i gorke nuspojave o vrtlogu u kojem obitavamo. A magarci stoje na promaji zato što je i Srbija, marčelovski rečeno, kuća na promaji. Pa ko se nije sakrio magarac je bio. I ostao.
Foto: Srđan Doroški
