Filip Grujić: „Ono što pišem je odraz mojih nadanja, strahova i želja”

Njegovo pisanje upoređuje se sa Beketom, Čehovim, Bukovskim, Milerom, Mihajlovićem. Naslovi njegovih drama su skoro na nivou haiku poezije - „Ne pre 4.30 niti posle 5.00” (Sterijina nagrada za najbolji originalni domaći tekst); „Vilica Ebena Bajersa”; „Tamo gde pevaju”; „Ovde je lepo – sečem drvo, jedem pasulj”; „Kako ja ovo sinu da objasnim”. Autor je romana „Podstanar” (uži izbor na Ninovu nagradu) i „Bludni dani kuratog Džonija”, kao i dobitnik Mihizove nagrade. Filip Grujić je rođen 1995. godine u Novom Sadu, diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jednog sunčanog popodneva iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa njim zašto bismo na kraju dana svi želeli da budemo kurati Džoni i zašto posle predstave „Velika depresija” niko ne bi želeo da bude Eben Bajers, kao i čemu se nada, čemu se raduje i čega se plaši.

„Bludni dani kuratog Džonija“ imali su svoju premijeru ovih dana za kraj sezone u Novosadskom pozorištu, čiju režiju potpisuje Jovana Tomić. Kako si zadovoljan načinom na koji je ovo delo pretočeno u pozorišnu predstavu? Kako iz tvoje perspektive izgleda Džoni oživljen na sceni?

Nisam bio aktivno uključen u proces rada što je utoliko bolje jer nisam mogao da utičem na sam razvoj toga i oni su mogli da urade stvari mimo mene. Mislim da je zbog toga predstava ispala fenomenalno. Prvi put sam pogledao na pretpremijeri iako sam bio upućen u dramatizaciju, skice kostima i rediteljkine eksplikacije. Posebno sam zadovoljan time što su uspeli da roman, koji ima svoje kvalitete i mane, usmere tamo gde ja možda nisam. Ceo autorski tim je već uigran i vidi se kako rastu, napreduju, sazrevaju i drago mi je što su uzeli moj roman u fazi njihove karijere za koju stvarno mislim da za sada ide samo uzlazno.

Robert Ožvar kao kurati Džoni je fantastičan i mislim da ću imati problem da zamislim bilo kog drugog. Uspeo je da svojim pogledom i govorom prenese sve emocije koje sam želeo od njega – da bude istovremeno ponosan i krh, zavodljiv i tužan, seksi i grub i nesposoban. Strašno volim kada glumci umeju samo da stoje na sceni bez izgovorene replike, a on to ima u par scena, i izneo je tu neku vrstu infantilne nakurčenosti što je meni bilo iskreno dirljivo, na stranu što je cela glumačka podela fenomenalna.

Prvenstveno nije nastao kao roman, nego kao radiodrama – hvalospev jednom čoveku, o njegovim dostignućima, ali bez trenutka u kojem on zapravo shvata da je posrnuo. U odnosu na njegov način života, zašto bismo svi na kraju dana želeli da budemo kurati Džoni?

Mislim da on zapravo shvata da je doživeo posrnuće, samo što je drugačiji način kako se nosi sa tim i kako drugima prikazuje svoja posrnuća. Poenta bilo kakvog pisanja je u lukovima preobražaja, shvatanjima ili (ne)prihvatanjima. On je determinisan kao karakter koji o sebi govori samo u superlativima i bilo mi je zanimljivo i uzbudljivo kako da provučem kada je tužan, usamljen, kada shvata da je nešto loše a da to ne bude direktno rečeno; i suštinski sam nesvesno stvarao scenska rešenja kao kada govori da je bila tolika gužva da niko nije mogao da uđe, a zapravo samo niko nije došao da ga vidi.

On govori stvari koje nisu dosadne, koje su uzbudljive, kojima se svi tiho smejemo ili koje svi želimo da kažemo ali ne kažemo, i to oslobađanje je ono što Džonija izdvaja zbog čega bi neko poželeo da bude kao on. Samouverenost i samopouzdanje su ozbiljne stvari za mladog čoveka ukoliko ih poseduje, a niko od nas nije takav kao što Džoni kaže za sebe da jeste. Autorski tim je lepo primetio da on nije ono što je napisano već ono što je neizgovoreno. Bitno je da postoje generacijske stvari u kojima možeš da osećaš da si deo nečega i svi se hvatamo da imamo nešto naše što nije uštogljeno prošlošću i uslovljeno nekim narativima od ranije.

A kako si inače zadovoljan postavljanjem tvojih tekstova na scenu?

Roman je stvar kao sviranje klavira – udariš tipku izađe ton, nema toga da ti zavisiš kao kad sviraš gitaru. Što se tiče moji dramskih tekstova, konkretno za „Pred svitanje” i „Veliku depresiju”, užasno me uzbuđuje tumačenje određene grupe ljudi u odnosu na moje tumačenje. U tome je lepota i stalna igra traženja onoga što sam ja kao pisac hteo da kažem, a šta oni kao autorski tim. Zato mi je to drugačije od romana, zadovoljan sam i zahvalan što su se ove praizvedbe dogodile.

Na ovogodišnjem Sterijinom pozorju našla se i predstava „Velika Depresija“ u režiji Marka Čelebića, a po tvom tekstu. Eben Bajers, kao prva žrtva napitka radithor, nije toliko obrađivan tokom istorije, o njemu postoji samo jedan opskurni članak iz novina. Šta te je inspirisalo i podstaklo da pišeš o tome i na koji način si prikupljao informacije o njemu i radium girls?

Umetnost danas uzima Ebena Bajersa kao sporednog, a radium girls kao glavne likove. Za mene je, ukoliko se već bavim nekom društvenom temom, zanimljivije da prikažem negativce nego pozitivce koji su dosadni i oni su nešto što se podrazumeva. Ovim sam hteo da pokažem užasno isprazan i ružan život jednog čoveka koji je doživeo uspon i pad na kraju. Mislim da posle te predstave niko ne bi želeo da bude Eben Bajers. Ne znam da pričam drugačije o problemima ukoliko ne pričam iz vladajuće strukture koja je i dalje takva posle sto godina, i dalje imamo na poziciji moći ljude poput Ebena Bajersa. Radium girls nisu dobile nikakvu borbu jer i dalje se događa isto i za sto godina će se praviti disertacije, filmovi i predstave o devojkama i momcima u fabrikama koji umiru od nečega i opet će biti potrebna jedna velika smrt neke poznate osobe da bi se nešto promenilo.

Dosta sam čitao o tom istorijski uzbudljivom vremenu – kako se Njujork gradio, Velika depresija, pad berze. Ali sam istraživao i čime mu se bavio otac, kako se povredio na golfu, kako je umro. Neke stvari sam, za koje imam rupu u znanju, izmišljao onim što mene zanima u porodičnim odnosima. Njegov lik je mešavina malo napisanog o njemu i mnogo izmišljenog od strane mene, ali sam pokušao da njegovu dekadenciju, koja je defakto postojala, i toga šta su novine pisale o njemu, da je on bogati plejboj koji nije radio, pretočim u dramski tekst i ostavim osnovnu liniju zbog koje sam počeo da pišem.

Sve češće svedočimo postavljanju dramatizacija romana na scenu. Šta je to što nas okreće romanu? Da li nam nedostaje dobar dramski tekst?

Roman pruža mogućnost da se više igra sa formom, a mislim da se mladi dramski pisci ne igraju dovoljno. Rediteljima je uzbudljivije da prave predstave po romanima jer su autorski slobodniji. Dramski tekst koji treba da bude separatna stvar sama po sebi je ništa ukoliko nije insceniran. U raskoraku smo sada i mi koji pišemo i reditelji koji hoće da stvaraju, valjda ćemo se u nekom trenutku spojiti. Nisam siguran da dobro komuniciramo, kao da postoji nesporazum u tome šta žele jedni a šta drugi. Neko vreme će biti potrebno da prođe da se izjednače želje reditelja u odnosu na preference dramaturga. Možda dramski pisci treba se okuraže pa da pokušaju da se pozabave režijom. Ne želim da poverujem da smo svi toliko netalentovani, već svi misle da je glupo da se naturalistički pristupa pozorištu a i dalje ne znamo kako da napišemo ili izrežiramo nešto što odskače od toga. Raznih eksperimenata i faza je bilo, i ova će nešto da iznedri. Sad kao da smo u nekom trenutku spajanja dramske radnje i postdramskog pristupa, pokušavamo da nađemo pravu dozu gde forma preovlađuje a da ne bude toliko na uštrb radnje i priče kojoj se nekako polako svi vraćamo. Ukoliko već vidimo da se na scenu postavljaju romani koji imaju priču mislim da pokušavamo kako da uklopimo i formu i priču podjednako.

U kojoj meri je ključno značenje dramskog teksta i da li je, u pozorišnom kontekstu pisac marginalizovan? Kakva je njegova pozicija danas?

Mi smo, kao i u svemu, očito neka mešavina svega i svako se ugleda ka onome šta njemu odgovara, nemamo neku zasebnu i specifičnu estetiku na balkanskom području. Grabimo od velikih pozorišnih kultura ono šta ko želi da kaže i koji princip hoće da zadrži ili prikaže. Pisac može biti marginalizovan, ali ne mora da znači. Marginalizovan je utoliko što nema preterano prava. Zavisi od reditelja, ima onih koji strašno poštuju pisce, a ima tih koji uzmu tekst i prilagode ga kako oni hoće i to je kod nas sve dopušteno.

U romanu „Podstanar“ odlika glavnog lika je prihvatanje prilagođavanja. Da li postoji pandan između tebe i tvojih likova i na koji način?

Ima mene i u Džoniju i u bezimenom junaku „Podstanara”  jer ne mogu da se odvojim od onoga što pišem, svako piše zbog nečega što je želeo da kaže. Pišem ono što me zanima i samim tim to ne mora da budu situacije koje su mi se konkretno događale, već one koje sam zamišljao i u kojima (ne)želim da budem. To što je napisano je odraz mojih nadanja, strahova i želja da dobijem odgovore na razna pitanja. U „Podstanaru”, od ljubavi do smrti, što jedino postoji kao velika tema jer tu sve spada, lirski subjekt i ja se izjednačavamo. Sve su to stvari o kojima razmišljam i koje me brinu ili raduju, a određene situacije i obrasci ponašanja i rečenice koje su napisane nisu sve moje već su mešavina svega što sam ikad čuo, pročitao ili doživeo. 

Umetnike koje intervjuišeš za Novi magazin uvek pitaš – Čemu se radujete, čega se plašite i čemu se nadate? Kako bi sebi odgovorio na ovo pitanje?

Nadam se da ću da naučim da uživam u dosadi kao deo života a da stalno ne pokušavam sebe da nateram da radim zabavne stvari, nego da ću naučiti da sam u redu sa tim šta sam kao osoba, moja nada da ću odrasti. Radujem se svemu što će se dogoditi, što sam živ, bilo čemu što pruža ikakvo zadovoljstvo, narednim godinama koje dolaze, radujem se što imam mogućnost da se nečemu radujem. Strahujem od toga da ovo čemu sam se nadao neću prihvatiti i bojim se da ću stalno biti u nekim lutanjima, traženjima i da ću biti nezadovoljan i nesrećan, a ne želim da budem ako se to bude ponavljalo stalno. 

Foto: Mila Pejić; Újvidéki Színház; Dejan Petrović



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste