Jan Fabr: „Katarza još uvek postoji u današnjem pozorištu”

Milica Amidžić
feb 2020.

Izlišno je pokušavati predstaviti Jana Fabra u nekoliko redova. Publika ovdašnjih govornih područja mahom ovo ime pamti po „Olimpu”, performansu koji je izveden na Bitef festivalu 2017. godine i koji je podjednako bio predmet polemika i ovacija u umetničkim i teatarskim krugovima. Međutim, Jan Fabr - koji uživa međunarodni ugled savremene umetničke scene kao svestrana ličnost - vizuelni umetnik, pozorišni stvaralac i pisac, dugo je znan beogradski gost, još od sredine osamdesetih. Ove, 2020. godine, u Narodnom muzeju u Beogradu predstavljena je Fabrova izložba „Praznik malih prijatelja”, monodrama „Noćni pisac” i promocija prevoda njegove treće knjige „Noćnih dnevnika (1992-1998)”.

„Praznik malih prijatelja” je serijal crteža i instalacija o bubama: tu su pauci, balegari, još pauka, mravi na kokainu, pauci socijalisti,  mravi nihilisti. Međutim, ova izložba je zapravo, kako je Fabrova kustoskinja Joana de Vos navela, serija njegovih ranih radova - i u najplastičnijem i najjasnijem mogućem obliku predstavlja koncept ovog svestranog umetnika - „consilience” umetnosti. Potrebno je samo povući paralele - jer je kosmos na njima zasnovan. A Fabrova umetnost, što entomološka, što pozorišna, kosmos je za sebe.

Nakon izložbe, uz malo strpljenja i više uzbuđenja, dobili smo priliku da se susretnemo sa Janom Fabrom i porazgovaramo o konceptima i famoznom „Olimpu”. I leptirima.

Prvo - želeli bismo da vam poželimo dobrodošlicu u Beograd. Vi ste poznati gost beogradske pozorišne i umetničke scene - kao što znamo bliski ste Bitef teatru. Šta je to što Vas vezuje za scenu bivših jugoslovenskih prostora?

Volim balkanske žene. Vidite, tamo je prelepa dama! Veoma lepe, veoma jake, veoma inteligentne. Slovenačke i hrvatske glumice rade u mojoj kompaniji. Uvek sam voleo strast ljudi sa Balkana.

Prevod Vaše treće knjige, „Noćni dnevnici (1992-1993.)”, objavljen u saradnji sa Narodnim muzejom u Beogradu i Beogradskim kulturnim centrom, nastavak je dugogodišnje saradnje, nakon Vašeg učešća na Oktobarskom salonu 2011. godine. Kako biste opisali entuzijazam koji beogradska scena pokazuje prema Vašem radu?

Uvek verujem, a i iskustvo u mom životu je to pokazalo, znate - nikad nisam putovao po zemljama zbog nacionalnosti. Putujem zbog ljudi. Na primer, ove dame - Jasmina, Zorana, upoznali smo se mislim pre deset, dvanaest godina, desilo se da smo kliknuli - svideli smo se jedni drugima, verujemo jedni drugima, počeli smo da razgovaramo, sarađivali smo,  takve stvari osećate. Tako da, u suštini, uvek putujem zbog ljudi. Ljudi su dragoceni. Nikada zbog nacionalnosti, nikad zbog država. Video sam takve ljude u Italiji ili Francuskoj, znate, mislim, ja sa galeristima - sa istim galeristima sam dvadeset pet, ili četrdeset godina! I nikad ih ne menjam jer sam im odan! Zato što volim te ljude - podržavali su me kad sam bio mlađi, a onda za njih učinim nešto zauzvrat.

Beogradska publika će imati priliku da vidi monodramu zasnovanu na Vašem tekstu „Noćni pisac” (Giornalli notturni), za koji bismo mogli reći da je svojevrsni autopoetički manifest. Jednom prilikom ste pomenuli kako su Vaši dramski tekstovi uvek refleksija Vašeg teatarskog „praksisa”. Koju vrstu pitanja otvara „Noćni pisac”?

„Noćni pisac” je vrsta monodrame, koju je načinila dramaturškinja Mije Martens. Načinila je izbor iz dnevnika i izbor iz mojih pozorišnih tekstova. To je takva vrsta dramaturgije u kojoj se vide sve teme iz mog opusa koje se ponovo vraćaju. A teme koje ćete videti -  „Noćni pisac” - to je moje razmišljanje o umetnosti, moje razmišljanje o pozorištu, moje istraživanje o ljudskom telu, ljubavi prema životinjama. I u suštini je jedna vrsta, mogli biste reći - svojevrsnog svedočanstva mog „praksisa” kao umetnika. Na polju pozorišta, u vizuelnoj umetnosti, u pisanju.

U jednom od odlomaka iz „Noćnih dnevnika” navodite da je „Pretvaranje postalo stvarno (od pozorišta do performansa), a stvarno mora postati neophodnost (od performansa do ekstatičnosti)”. Da li to implicira da je ritualna funkcija pozorišta - dakle spoj ekstaze i katarze - njegova večna karakteristika?

To je važno u mom radu tokom četrdeset godina, jer sam bio jedan od prvih umetnika u istoriji koji je doneo, u pozorišnom kodeksu, ideju umetnosti performansa - realno vreme, realnu radnju. Tako da je ovo sukobljavanje, u pozorišnom kodeksu, u umetnosti performansa, to trenje je stvorilo, u suštini, moj svojevrsni jezik. Fabrovski jezik. I u tom istraživanju tokom godina, ideja „ekstaze” za izvođače postala je veoma važna. Budući da je „ekstaza” za izvođača, glumca ili plesača -  imati alate i znanje da ostavite sebe iza sebe, da odete na „to” mesto, u pauzu, prekid - i istovremeno budete u kontroli nad sobom - dovoljno da se vratite. I naravno - na primer „katarza” - mislim da je razlog što sam napravio „Olimp” bio taj što sam se pitao, jer sam oduvek bio zaljubljen u grčke tragedije, proučavao sam grčku klasiku, pitao sam se - da li katarza još uvek postoji u današnjem pozorištu? I da - mogu reći da postoji. Doživeo sam to sa „Olimpom”.

Sledeći prethodno pitanje, prisetimo se izvođenja Vašeg poznatog dela „Olimp” na Bitef festivalu 2017. godine. On je, osim što ima ultimativni dionizijski koncept - takođe dvadesetčetvoročasovna predstava, koja je držala publiku budnom. Ona slavi katarzu kroz kult tragedije. Šta je to u vezi sa ovim komadom uspelo da uhvati suštinu tragedije i zašto je to tako?

Mislim da je to zahvaljujući mojoj kompaniji, zahvaljujući mojim sjajnim glumcima i plesačima, jer mi oni daju uvid. Oni su našli snagu i silu da to urade, da budu sa mnom, ali i dalje  - i morate shvatiti - takve stvari ne možete da planirate. Pošto sam produkciju pripremao šest godina, radili smo devet meseci, od jedanaest do tri do četiri sata noću, sa četrdeset ljudi. I pre premijere u Berlinu moji glumci i plesači su me pitali: „Jan, šta misliš?” I rekao sam ako pedeset ljudi ostane do kraja, biću veoma srećan. Svi su ostali - i  bilo je više od sat vremena aplauza i ovacija. Tako da razumete - to nikada ne možete planirati. To je razlog zbog kojeg stvarate. Vi stvarate doživljaj stvaranja. Ali mene nije ni zanimalo hoće li na kraju biti pedeset ljudi ili hiljadu ljudi. To je takođe bilo i konstantno istraživanje tokom turneje „Olimpa” - istraživao sam fiziološka stanja svojih plesača i glumaca - istraživao sam način reagovanja kada nisu spavali, emocionalno stanje, psihičko stanje, tako da je to takođe bio i neprestan istraživački projekat. I taj istraživački projekat je povezan sa mojim učenjima.

Vi sebe nazivate „consilience” umetnikom - što možemo reći da je zaista adekvatan „naziv” za Vaš rad…

Termin „consilience” je 1851. godine uveo Villijam Vevel. Ponovo ga je uveo veliki mislilac, filozof i naučnik Edvard O’Vilson. Ja sam radio sa njim takođe. Imao je fantastičnu knjigu pod nazivom „Temelj”  i jasno objašnjava šta je consilience. Da vam bude jasnije, na primer: radite u pozorištu; bavite se prostorom i kinetičkom inteligencijom vaših glumaca i plesača; gledate, na primer, entomologiju, proučavate kinetičku inteligenciju insekata, životinja, kako se ponašaju u vezi sa teritorijom, kako se kreću. A ako uporedite ta dva polja, vidite veze. I iz tih veza možete dati nova tumačenja, prema ovom polju ili prema onom polju. To je ono što  ja radim sa vizuelnom umetnošću, sa pozorišnom umetnošću, u svom pisanju.

Koliko je svetska umetnička scena napredovala u pomeranju granica u pogledu na koji način možemo interpretirati dati sadržaj, kao i izbora samog sadržaja koji se interpretira u umetnosti?

Da budem iskren, mislim da živimo u vremenu poprilične regresije u vizuelnoj umetnosti i pozorištu. Za mene, moje uticaje, reći ću da moje fascinacije idu mnogo više u smeru nauke. Jer mislim da je nauka napravila mnogo veće skokove nego u ovom trenutku vizuelna umetnost i pozorište. Imamo nove vrste biologa, stvari koje oni sada pronalaze. Na mene utiču, na primer, mlade generacije biologa, nova generacija entomologa. Tek od pre pet godina - vidite, kako je Darvin napisao, u jednoj od njegovih važnih knjiga, pronašao je potpuno novi cvet. A on je rekao da to mora biti leptir. Tek od pre pet godina mlada generacija biologa, entomologa, zato što imaju aparate sa infracrvenim kamerama, specijalnim vremenskim i noćnim kamerama, da su mogli da snime taj neverovatni prizor - morate to da pogledate - mogli su da snime leptira sa ovakvim krilima (demonstrira oblik krila). A pojavljuje se samo u jednom trenutku u noći. I lebdeo je iznad cveća i mogli ste  videti jezik kako izlazi - zaista ogroman jezik! - izbacio ga je iz usta, *srknuo* i odleteo. Dakle, sada vidite da ovi mladi naučnici nisu samo naučnici, već su sportisti, oni su alpinisti, oni idu na polja na koja ljudi ranije nisu išli. Pa za mene, ono što se tamo događa, tako je uzbudljivo. Uvek pokušavam da budem pod uticajem ovakvih  vrsta ljudi i onoga što oni rade, kao umetnik.

Pozorište je po svojoj prirodi umetnost performansa. Ali kada pozorište prestaje da postoji u svojoj bazičnoj formi, kada ono postaje „nešto drugo” - dakle performans?

Mislim da sam distinkciju učinio veoma jasnom u vezi sa sobom tokom četrdeset godina. Ja sam vizuelni umetnik koji pravi performanse. Solo performanse. To znači da nisam glumac - ja sam loš glumac, još gori plesač. Koristim svoje telo kao objekat, kao subjekat istraživanja, nemam ponavljanja - svoju ideju iznesem na papir i krenem u potragu za tim - jednom. U trenutku kada radim performans, solo nastup - izgubljen sam, tražim, sumnjam, isprobavam stvari, pogrešim - guram sopstvene fizičke i mentalne granice, dok ponekad ne postane opasno - to je performans. Pozorište - gospodin Slobodan Beštić - je obučen, školovani glumac koji zna tehniku. A tu je i ideja probe, korišćenje tehnike i umetnost reprodukcije. „Benjamin, moraš da izvedeš predstavu dvadeset, dve stotine, trista puta”. Dakle, to nije disciplina - umetnost performansa. Osim u svom pozorištu - unosim elemente umetnosti performansa, poput realnog vremena i realne akcije, dok sam još uvek u pozorišnom kodeksu. Ono što moji glumci i plesači rade fizički - to nikada nije tako ekstremno u poređenju sa onim što bih ja sam privatno radio. Dakle, oni su različiti mediji.

Foto: Lado Jendrišek (hocupozoriste.rs)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste