Katarina Žutić: „Živimo u vremenu senzacionalizma, dok nam se kultura marginalizuje i davi u banalnosti“

Milica Sučević
okt 2019.

Predstava „Noževi u kokoškama” premijerno je izvedena 30. septembra u Ateljeu 212. Rađena je po delu Dejvida Harovera, a režiju potpisuje Katarina Žutić, kao svoj master rad. Predstava se bavi kritikom društva koja nas suočava sa neprijatnim istinama o sebi i drugima. Muškarci u drami imaju imena, žene nemaju. Komad u sebi sadrži implicitnu kritiku takvog poretka: promoviše tezu o napuštanju patrijarhalnog modela, sticanju znanja i oslobađajućoj moći samoekspresije.

O temi koju predstava nosi u sebi, o inspiraciji koja je navela da izabere ovo delo, kao i o odluci da se bavi i režijom pored glume, razgovarali smo sa Katarinom Žutić.

Dramsko delo po kom je rađena predstava „Noževi u kokoškama, opisano je kao alegorija o primitivnom društvu bukvalista koji ne razumeju metaforu. Kako biste okarakterisali ovo shvatanje u poređenju sa savremenim društvom?

Ovaj komad sam upravo izabrala zbog toga što mislim da oslikava savremeno društvo u kom živimo. Dejvid Harover je dramu napisao 1995. sa namerom da kritikuje tadašnju politiku Tonija Blera, koja je bila nesleđe Margaret Tačer i sa jasnom namerom ga je smestio u kvazi srednji vek. 

Mi sada živimo u vremenu kada smo preplavljeni senzacionalističkim novostima, koje su bukvalna prepričavanja prizemnih događaja, dok nam se kultura zajedno sa kulturnim nasleđem marginalizuje i davi u banalnosti. Ljudi su željni nekih istinskih vrednosti, dok nove generacije stasavaju na prizemnom bukvalizmu. To je ozbiljan problem, ne samo zbog identiteta nacije, već i zbog budućih generacija koje nisu vaspitane da traže bilo šta dalje od senzacionalizma. Pozorište je staro vekovima i preživelo je mnoge promene i pogrome, ostaje pitanje kako će prevazići ovaj problem jer mi sada, kao u srednjem veku, imamo uglavnom zabavne, šaljivo cirkuske i dnevno političke sadržaje.

Tematika predstave je tranzicija iz ruralnog ka industrijskom društvu. Reklo bi se da je to ujedno putanja ka razvijenijem društvu, koje može da prevaziđe mnoga shvatanja i prepreke onog okruženja koje nije sklono napretku. Kad biste uporedili period tranzicije u našem društvu, u kojoj meri je napredak bio zastupljen u prošlosti, npr. pre pedeset godina, a u kojoj danas?

Na fenomenološkom nivou mi svakako jesmo društvo koje sporo napreduje uporno se držeći proverene rutine, pogotovu ako se fokusiramo na noviju istoriju i dvadesetogodišnju tranziciju iz koje nikako da isplivamo na površinu. Mislim da je pre pedeset godina bilo drugačije, bilo je drugačije vreme, drugačija klima i društvo, koje je tada, ipak, podrazumevalo i veći rakurs (tada smo živeli u Jugoslaviji), napredak je bio sastavni deo života, krilatica koja je podsticala gradnju razrušene zemlje posle Drugog svetskog rata i koja se po inerciji nastavila i posle tog perioda. Danas stvari stoje drugačije, inercija ide u suprotnom smeru i mi ne prestajemo da razrušavamo tekovine bivše Jugoslavije koje je počelo raspadom i ratovima.

U srži ove predstave nalazi se žena koja predstavlja sponu između laži i istine. Kako biste opisali jačinu te žene, koju ona sakriva u sebi dok ne ispliva na površinu? 

Mlada žena je centralna ličnost i mi kroz nju sagledavamo i pratimo komad. Ona je snažna i odana, brani principe koje zastupa seosko okruženje i čvrsti je čuvar vrednosti koje nameće njena sredina. Mi kao publika možemo da zaključimo da ona nije ispunjena svojim životom, ali ona to o sebi ne shvata, do trenutka kada se susreće sa činjenicom da se reči mogu napisati i time definisati pojmovi koje ona pokušava da nazove pravim imenima, prozre kroz privid reči i sazna skrivenu istinu. Kada se suoči sa skrivenim istinama svog muža iz drugog ugla sagleda svoj život i preduzima neočekivane korake, koji imaju neočekivane posledice. Ovo je napeti psihološki triler sa elementima psihološke i socijalne drame, horora, fantazije, kao neka iščašena basna ili bajka, koja nema ni poučan, ni srećan kraj, pa se na taj način razlikuje od ovih prepoznatljivih i popularnih žanrova.

Šta mislite da se promenilo u društvu po pitanju položaja žena? Da li postoje naznake poboljšanja po tom pitanju kod nas?

Na našim prostorima početkom dvadesetog veka se krenulo ka emancipaciji, ipak, možemo da zaključimo da suštinski nismo daleko dogurali, pogotovu ako uzmemo u obzir da je prošao ceo vek. Žena u našem društvu se tretira kao uspešna ako je domaćica koja gaji decu, čisti stan i pravi hranu za svoju porodicu. Tako je bilo i u pećinskom dobu, kada su muškarci lovili. 

Danas žene, naravno, rade i nemaju samo obeveze prema porodici, ali to se i dalje smatra ženskim poslom. Ravnopravnost polova je složeno pitanje koje datira od početka civilizacije i u našoj predstavi je izoštreno kao ključno za vitalnost čovečanstva. Naime mračna distopija je prikazana kroz pametnu i radoznalu ženu i patrijarhalnog i zadrtog muža koji nisu u stanju da imaju decu, upravo zbog dijametralne neravnopravnosti. Ugrožena vitalnost je esencija problema koji je uslovljen rodnom (ne)ravnopravnošću. Kod nas vlada bela kuga, to nije tajna i pitanje je da li će nas uopšte biti u bliskoj budućnosti.

Koliko je važno da predstave koje se igraju danas oslikavaju i ukazuju na probleme koji ne jenjavaju u društvu?

Smatram da je svrha pozorišne umetnosti ukazivanje na probleme u društvu u kom živimo, to je naš način da indirektno menjamo svet, da ga popravimo, ispravimo. Naravno dug je put od predstave do progresa, ali ja nisam u stanju da razmišljam na drugi način, pogotovu iz ugla reditelja.

Koliko je naše okruženje sklono nazadovanju ili možda okretanju ka tradicionalnim shvatanjima i načelima?

Tradicija nije nužno nešto što je nazadno. Mislim da se tradicija treba poštovati, u krajnjoj liniji ona je baza na kojoj treba dalje graditi društvo. Ali društvo ne može da napreduje ako se slepo drži tradicionalnih načela, mora se ići dalje, ne tako što ćemo negirati običaje i tradiciju, već tako što ćemo se prilagoditi savremenom društvu i čuvati tradiciju kao sopstveni identitet.

Kako je tekao proces stvaranja predstave? Šta vas je najviše inspirisalo da izaberete ovo delo?

Procesu sam prvi put prisustvovala sa druge strane „ogledala“, neke stvari koje su mi kao glumici bile lake u režiji su se ispostavile kao izuzetno naporne, ali opet bilo je uzbudljivo i dinamično i na kraju je nastala dobra predstava. Dugo sam tragala za pravim tekstom, uz pomoć mog mentora Egona Savina, tražila sam komad sa malo lica, koji će biti dobar za učenje i mentor mi je predložio „Noževe u kokoškama“. Tekst mi se odmah dopao jer je centralna ličnost žena koja na neki svoj način pokušava da napreduje, traga za rečima, pojmovima i identitetom. Učinilo mi se da je to nekako i moja priča, kada iz tog ugla posmatramo komad. Delo koje odaberemo mora da nas se tiče, da nam znači i da bude poligon za iznošenje ličnih stavova, koji se odnose na celo društvo i na taj način postaju opšti. Mislim da sam u tome uspela.

Šta vam rediteljski poziv donosi u karijeri i da li vam je doprineo da neke stvari u glumi posmatrate na drugačiji način?

Ne znam šta će mi doneti u karijeri, nadam se da ću imati prilike da režiram još puno predstava, pa ćemo svi videti kuda me je poveo taj put. Što se glume tiče pomogla mi je u režiji, u radu sa glumcima, ali mi je trebalo puno vremena da likove počnem da posmatram iz rediteljskog ugla. Naime, kao glumica ja sam uvek branila likove koje igram, ako su negativci tražila sam razlog zašto su takvi i kroz sebe opet pravdala njihova nedela. Kao rediteljka od samog početka sam morala da napadam likove, da im tražim mane i da te mane izvlačim u prvi plan, dok su ih glumci neminovno pravdali i branili.

Foto: Ž.Jovanović (Politika), Boško Đorđević (Atelje 212), cdm.me



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste