Na kafi sa Nikolom Rakočevićem

Nikola Rakočević je rođen 27. juna 1983. godine u Kragujevcu. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesorke Biljane Mašić. Od 2012. godine postaje član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Gledali smo ga kao Klaudija u ,,Hamletu”, kao Zorana (ponekad Marka) ,,Barbelo o psima i deci”, bio je Malo u predstavi ,,Laura, molim te”, kao i Raskoljnikov u ,,Zločinu i kazni” i mnogobrojnim serijama i filmovima. Na kafi sa  Nikolom smo razgovarali o slobodi, o dolasku u Beograd, deci i odraslima kao publici, životu u sadašnjici i o mnogim drugim temama.

Stih pesme koji opisuje život? 

Ima puno stihova, ali recimo Mika Antić, on može puno da ti pomogne da shvatiš svet oko sebe. Neko će da naiđe na neki stih koji ga pogađa lično, ali u suštini svaka njegova pesma je nešto više od poezije. 

na-kafi-sa-nikolom-rakocevicem-jelena-petrovic4

Da li je gore ne uspeti u nečemu, ili nikada i ne pokušati?

Zavisi. Ako hoćete da izvršite samoubistvo onda bolje da ne pokušate i da ne uspete, a ako hoćete da pitate devojku da izađe bolje je da je pitate. 

Pozorišna ili filmska uloga? Zbog čega?

To nikada nisam mogao da razgraničim. Nekad je super u pozorištu, nekad na filmu. Važno mi je sa kim radim i na koji način.

Zašto za pozorište kažemo da su ,,daske koje život znače”?

Pozorište je za one koji se bave njime i one koji uživaju u njemu. Ono je zapravo nešto bitno, neko mesto događaja, gde se nešto dešava, razmenjuju neke informacije koje su ponekad jako važne za razvoj svakog ljudskog bića. Mi kroz život rastemo i u pozorištu se susretnemo sa određenim temama i neke predstave pomognu ljudima da dođu do odgovora ili pitanja.

na-kafi-sa-nikolom-rakocevicem-jelena-petrovic2Kako je biti neko drugi, u tuđim cipelama, odnosno, kako je biti glumac?

Uvek ste vi negde u svojim cipelama, ali je dobro i dragoceno za glumca da postoji ta neka vrsta empatije prema drugim ljudima i prema problemima koji muče ljude i temama kojima se sama predstava bavi. Nekad bude zanimljivo i prija, ali nekad i ne.

Osećaj pred početak predstave?

Sve gori i gori, trema sa godinama ne prestaje, samo se pojačava. Zavisi i od toga kakva je predstava i kakav je proces bio. Ako vi imate čvrstu i dobru predstavu i ako radite sa kolegama sa kojima se razumete - onda je to zaista zadovoljstvo; a ako postoji nešto što nije rešeno - to može da bude jako traumatično.

Osećaj posle predstave? 

Isto zavisi od predstave i od večeri, zavisi od ljudi, od toga da li ste uspeli da ostvarite komunikaciju ili niste. Kada ostvarite komunikaciju onda je osećaj prijatan, fin, ostvaren. Neki put to bude fenomenalno, ali to ne znači da ste ostvarili komunikaciju, onda ste nadobudni, uživate malo u sebi, onda nekad bude i grozno.. Najvažnije da uspostavite odnos sa publikom i da dobijete osećaj da se desilo nešto što ima smisla.

Kada su nagrade merilo vrednosti?

Nagrade mogu da bude inspirativne, mogu da pomognu nekom da dobije samopouzdanje, što je jako važno u ovom poslu, da dobije potvrdu da je na dobrom putu pogotovo kod nesigurnih ljudi, ali u suštini ne moraju da budu jedino merilo vrednosti. Desilo se da neki odlični glumci prosto ne dobiju nagrade.

A koliko su za glumca važni komplimenti i kritike?

To je kao i svakom čoveku, važno ti je da te neko pohvali, posao kojim se baviš, tebe kao ličnost i to svima ljudima prija ili ne prija. Ono što je najvažnije jeste da  ti razviješ neki svoj sopstveni osećaj, da  iskalibriraš  taj neki uređaj u sebi da prosto ti znaš šta se tu dogodilo. Neko drugi može da ti da savet koji tebi pomogne da otkriješ nešto novo u liku ili sceni. 

Opišite decu kao publiku? 

Pozorište najviše ima smisla za decu. Deca su otvorena za sve moguće žanrove i ako ti to sprovedeš kako treba ona će to da prime, neće se buniti. Njima je važno samo da to bude istinito, iskreno i da ti komuniciraš sa njima. Moraš da nađeš način kako da im privučeš pažnju, moraš da se baviš njima i to je dragoceno i jako važno. Kada završim predstavu ,,Tvrdoglavo slonče” ne sećam se da sam nekada imao takav osećaj da nešto zapravo ima toliko smisla.

Opišite odrasle kao publiku? 

Odrasli su kao deca, mogu da budu divni. Kako rastemo mi kao sazrevamo,  prikupljamo gomilu nekih informacija, postanemo uštogljeni od gomile parametara koje učitavamo u svoj sistem i onda hoćemo da se ponašamo na neki način i to ponekad može da stvori barijeru.  Pozorište je razgovor bez obzira što je jednostrano. Taj krajnji trenutak gde vi proživite nešto, taj katarzični deo u pozorištu kada prođete kroz određeni problem i emocije, može da se desi ako smo svi zajedno. 

Beograd ili provincija? Zašto?

Mislim da lepo može da se živi u provinciji ako vas posao ne vezuje, ako imate dovoljno novca, što je retkost. Ne dolaze ljudi u Beograd bezveze, već zato što je centar svega i zato što ima puno mogućnosti a to je ono što je nama važno i potrebno da znamo da postoji neka mogućnost. Dolaskom u Beograd meni je bilo lepo, oduševio sam se, živiš sam, događaji su se smenjivali, istražuješ, gledaš, ideš autobusom do poslednje stanice, izbaciš glavu kroz prozor od tramvaja, mirišeš lipu, uživaš. Sve ti je tako veliko, široko, ogromno, prelepo.

Prva pomisao na detinjstvo?

Šuma.

Da možete da birate, u kom istorijskom periodu biste živeli?

Ne bi bio uopšte istorijski period, da sam hteo da živim u nekom drugom periodu verovatno bih se rodio tad. Moraš da prihvatiš vreme u kom živiš, gde živiš, sebe i druge i situaciju u kojoj si. Super je bilo sedamdesetih godina, hipici, Bitlsi, meni to izgleda strava, međutim nisam se rodio u tom vremenu. Važno je da živiš u sadašnjem trenutku, da vidiš šta se oko tebe sad dešava, a ne šta je bilo ili šta će biti.

Šta nedostaje današnjem društvu i da li su se izgubile neke vrednosti?

Ništa, sve ima što treba. Ne gube se vrednosti, samo su popularne ili manje popularne. To je individualna stvar, ti određuješ šta misliš da treba da bude vredno, a da li je to društveno prihvaćeno ne bi trebalo da utiče na tebe. Šta će ti sad da cela planeta bude na tvojoj strani da bi ti uživao u nečemu. 

Živimo u vremenu kada smo pristupačniji jedni drugima, a udaljeniji. Zbog čega je to tako?

Možemo da komuniciramo, a opet ne komuniciramo nego se pravimo važni. Sve nosi svoje prednosti i mane, što bi rekli - nuspojave. Sa internetom smo dobili mogućnost da komuniciramo sa bilo kojom osobom na planeti kad god poželiš, sa time je došla i mogućnost da ti možeš da kreiraš svoj profil i sve svoje frustracije ili sve svoje tripove. Gubi se na iskrenosti, pravoj komunikaciji i mi se predstavljamo kakvi bismo hteli da budemo. Ta komunikacija postaje fejk komunikacija i zapravo gubi smisao. 

Gde su granice slobode?

Sloboda je pojam koji živi u svakoj od naših glava, to je individualna stvar. Ja mislim da je sloboda kad prihvatiš sebe i druge, pristaneš na sve mane i na sve vrline. Mi smo u nekom procesu shvatanja slobode i kada otkriješ šta je, onda znaš da li ima granice ili nema.

Da li se zvuk dešava ako niko nije prisutan da to čuje?

Da, to što mislimo da se našim svedočenjem stvari dešavaju to je malo egotrip, dešavaju se stvari mimo naše percepcije.

Da li ste postavili prava pitanja sebi, tek onda kada na ista nemate odgovor?

To takođe zavisi. Ako si egocentrični kreten koji maltretira ljude oko sebe trebalo bi da se preispitaš, bilo bi korisno za tebe; a ako si egocentrični kreten koji stalno preispituje sebe koji razmišlja o tome da li je uradio nešto dobro ili nije, onda treba da prestaneš da preispituješ sebe. 

Šta biste poručili mlađem sebi?

,,Sve je u redu”, ali kada bih mu ja to poručio i on to prihvatio sve bi bilo drugačije. Onda bi se poruka promenila, tako da je sve baš kako treba da bude.

Foto: Jelena Petrović (hocupozoriste.rs)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste