U vremenu kada prave ljudske vrednosti bivaju sve više skrenute u stranu i kada ljudi sve više gube veru u njih, na jugu Srbije, u Leskovačkom pozorištu, ulogama u predstavi „Izbiračica”, „Zla žena”, „Zelenkapa”, „Kapetan Džon Piplfoks”, „Potraga za blagom”, ljubiteljima umetnosti izmamljuje osmeh mladi glumac Nikola Šćepanović.
Nikola je diplomirao 2016. godine na Fakultetu Umetnosti Zvečan, sa departmanom u Kosovnoj Mitrovici, u klasi prof. Jovice Pavića i asistenata Aleksandra Đinđića i Borjanke Ljumović. Trenutno je glumac bez stalnog angažmana, živi i stvara u Leskovcu.
Kako se rodila želja za pozorištem i šta je ono što tvom poslu pruža diferentnost u odnosu na bilo koju drugu profesiju?
Zaista se to dogodilo samo od sebe, koliko god to zvučalo patetično, nesvakidašnje. Meni se gluma sudbinski dogodila. Nisam mnogo želeo da budem glumac do prvog izlaska na scenu. To je bilo par dana nakon 11. rođendana. Krenuo sam u Dramski studio Leskovačkog kulturnog centra i tamo me je privukla gluma, druženje sa svim tim ljudima, ali ipak sam želeo da budem fudbaler. Međutim, prvi izlazak na scenu, koji je bio prilično komičan, zauvek me je kupio i uvukao u svet glume. Posle prvog „More, more...”, kako je glasio početak moje replike, znao sam da želim da budem glumac. Od tog trenutka sam prestao da treniram fudbal i do dana današnjeg sam na sceni. Najdivnija stvar naše profesije jeste što vam pruža širok spektar mogućnosti. Između ostalog, gluma nam pruža mogućnost da se samoobrazujemo, da napredujemo, osvešćujemo sebe i širimo svoje vidike. Lepota našeg posla je u tome da imamo priliku da se transformišemo i budemo neko drugi, da izučavamo tuđe živote i učimo na tuđim greškama. Ta mogućnost da spoznaš čoveka i suštinu čovekovog postojanja je meni najprivlačnija kod pozorišta svih ovih godina. I zaista se borim za to i voleo bih da imam mnogo prilika da radim u pozorištu. Svakako, gluma je stanje duha i nije za bilo koga. Moraš da se rodiš sa određenom inteligencijom i širinom da bi bio dobar glumac.
Po čemu pamtiš svoju prvu ulogu?
Prvu ulogu pamtim po tom izlasku na scenu, po tome što je to predstava sa kojom sam osvojio prvu amatersku nagradu. Pamtim svaki detalj te uloge: tekst, papuče koje sam nosio, kostim, veslo. Sećam se da sam okrenuo pola grada kako bih našao veslo i na kraju je varjača za ajvar poslužila u te svrhe.
Živiš i radiš u Leskovcu, kakav je iz tvog iskustva položaj umetnika u manjoj sredini?
Ja sam imao sreće što se tiče Leskovca da nije previše mali grad. U Leskovcu zaista postoji kulturni život i moram da budem iskren da sam imao tu sreću da tokom srednjoškolskih dana uhvatim onaj stari soj pedagoga i umetnika, koji su imali drugačiji pristup umetnosti i vaspitanju, i da od njih učim. U tom periodu umetnici su zaista bili poštovani u društvu. Danas je situacija malo drugačija. Grad ima mali budžet, samim tim ima manje posla i mogućnosti za zaposlenjem. Ja i dan-danas nisam stalni član Leskovačkog pozorišta. Da li ću biti ne znam, ali bih voleo. To je mali problem provincije – nedostatak novca, a entuzijazma u Leskovcu i te kako ima.
Radio si na mnogim dečjim predstavama, a ujedno si i predavač glume. Da li rad na predstavama za decu proizilazi iz tvog pedagoškog anganžaman ili obrnuto i da li te je neka od tih uloga promenila?
Što se tiče posla sa decom, za decu i uz decu, to je zaista zelena staza mog života. Iako sam i profesionalni animator, dugo radim sa decom, mimo škole glume i predstava radim još neke stvari sa decom i za decu, ali moram da kažem da se oko toga zaista nikada nisam previše trudio. Ja sam se uvek trudio oko pozorišta, da budem glumac, da budem umetnik, a ovo je nekako samo od sebe išlo i ide tako lako. Rad sa decom je najsvetlija tačka mog života. To je za mene motivišuće i toliko me ispunjava i mislim da je rad uz decu u meni doprineo razvijanju osećaja za rad sa ljudima. Kroz decu izučavam ljudsku dubinu. Preporučio bih svakome da proba da radi sa decom.
Više puta si bio član žirija na Festivalu scenskih minijatura u Leskovcu i na Amaterskom pozorišnom festivalu, da li je teže biti u toj ulozi ili u ulozi glumca koga neko „ocenjuje”?
Tokom srednjoškolskih dana, ali i kasnije imao sam prilike da vodim Dramski studio u Leskovačkom kulturnom centru i tamo sam režirao predstave, osvajali smo nagrade i sl. Volim da se bavim režijom i u trupi u kojoj radim često preuzimam posao režije, tako da imam iskustva i sa ove i sa one strane kutije, ali moram da istaknem da je najteže biti glumac. Od svega što se dešava na sceni, bilo na sceni, ili preko rampe, najteže je biti glumac, jer je on ta figura koja je u centru pažnje, na njemu je sve. Glumac je medijum između publike i reditelja, scenografa, svih onih koji su iza i ne vide se. Jako mi je drago što sam imao prilike da budem član žirija i imam priliku da sam predavač drugim ljudima, jer se zapravo tu vidi šta je gluma, koliko su detalji važni i koliko je to širok spekatr veština koje treba da se savladaju da bi na sceni bio potpuno ubedljiv.
O čemu sanjaš kao glumac?
Voleo bih da nisam popularan, ali da sam poštovan i srećan. To bi značilo da sam član nekog pozorišnog ansambla, da imam uz sebe ljude sa kojima se borimo za iste stvari i da pored toga mogu da budem predavač u nekim školama glume. Voleo bih da sam na sceni neprestano.
Šta bi poručio budućim studentima glume, ali i onima koji bi amaterski želeli da se bave glumom?
Poručio bih da je gluma najdivnija stvar na svetu. Pozoriše je najdivniji fenomen koji može da se zamisli. To je jedan drugi svet, neki drugi duh među ljudima. Posavetovao bih svakome da kada je ovaj posao u pitanju budu sa dve noge na zemlji, jer ovaj posao se ne svodi samo na duhovitost, šarm, iminiranje, na jednu veštinu. Ovo je veoma kompleksna stvar, mnogo mora da se radi i stalno čeprka po sebi, da se istražuju sopstvene mane, strahovi, predrasude, a to se ne može sa glavom u oblacima.
Kada bi opisivao današnje stanje u društvu jednom predstavom, koji komad bi to bio?
Ovo je svakako najteže pitanje od svih postavljenih. Nedovoljno toga sam pogledao, pročitao, raščitao, ali ovo što se trenutno dešava u svetu još uvek nema takav pandan u tekstu, ili ga ja još uvek nisam pronašao. Možda bih mogao na neki način kroz metaforu da kažem da me ovo podseća na „Hadersfild” Uglješe Šajtinca, zato što je sve prisutno. Imamo devijantnost u društvu, nerazumevanje u porodicama, degeneraciju, rasturanje prijateljstva, imamo ljude koji trbuhom za kruhom idu u druge zemlje da bi se nešto obogatili, a izgube dušu, pa dođu ovde, a niko ih više ne razume. Sve me to tako podseća na ovu opštu bezdušnost, otuđenost i udaljavanje, što je osnovna nit i tog komada. Ponovo ću se vratiti na ono što sam već spomenuo – sad je trenutak da zavirimo u sebe, vidimo gde smo pogrešili, pa kad ne možemo skupiti prosutno mleko, da bar sakupimo one komade slomljenog krčaga, kako nas ne bi sekli dalje.
