Sofija Dimitrijević i Tara Mitrović: „Svi smo mi zeke, ali nismo svi skakači”

„Zeke ili o skakačima” naziv je predstave koja je nastala u koprodukciji ovogodišnjeg Festivala internacionalnog studentskog teatra – FIST-a, i našeg portala Hoću u pozorište, a koja će svoju premijeru imati 22. maja u 20 časova na maloj sceni Bitef teatra. Polazna tačka ovog komada jeste pojam biološki determinizam – argumentacija da je svako svojstvo bilo kog organizma u potpunosti određeno njegovom biologijom. Da saznamo malo više o umetničkom oblikovanju jedne ovakve teme, razgovarali smo sa autorkom teksta Sofijom Dimitrijević i rediteljkom Tarom Mitrović.

Najpre nas je zanimalo kako jedan naučni pojam kakav je biološki determinizam funkcioniše u dramskom i kako je tekao pravac razmišljanja od tog pojma do dramske strukture:

Kada sam dobila poziv da pišem komad za FIST, čija je ovogodišnja krovna tema identitet,  rečeno mi je da je ono čime bismo se mi u okviru toga bavili nešto što se zove biološki determinizam. Rogobatan kao što zvuči, ovaj pojam je izazvao želju za saznavanjem. Iščitavanjem materijala, postajem svesna njegovog uticaja, ne samo u biologiji, već i u istoriji: od nacističke ideje eugenike, preko društvenih obrazaca, čije posledice i danas živimo. Tu počinju moja razmišljanja o odgovornosti koju imam da saznam dovoljno o ovoj temi, kako bih mogla da je inkorporiram u dramsku formu. Istraživački rad koji je usledio, zasnivao se na čitanju teorijskih knjiga i naučnih radova koji se bave genetikom. Shvatila sam da je važno da napišem „običnu priču”, a da se potom ceo naučni narativni tok u nju implementira: prirodno i nenametljivo, ističe Sofija i dodaje: 

Imala sam tu sreću da nam je producentkinja, Mila Jovanović, diplomirana molekularna biološkinja, te su mi razgovori s njom i materijali iz njenog predmeta Genetika, pri pisanju, bili veoma korisni. 

Pitali smo je i koji je trenutak u kom autor odlučuje da će prestati sa istraživanjem i odbaciti veliki deo zanimljivog i istraženog kako bi dobio ono što mu je potrebno za komad:

To sam naučila već na prvoj godini fakulteta kada mi je, nakon ambiciozne želje da se bavim pričom smeštenom u doba komunizma, asistent Vuk Bošković rekao: „Stanite sa čitanjem knjiga i istraživanjem!” I ja sam stala. Shvatila sam da devedeset posto stvari koje sam istražila treba da bacim. I u tome je ključna razlika između, recimo, istoričara i dramskog pisca. Treba da znaš koji je trenutak u kom moraš da ‘kill your darlings’,  u svrhu dosledne i jasne priče koju želiš da saopštiš. Imajući svoje, često preambiciozne ideje, želela sam da obradimo i kalvinistički determinizam i ideju determinizma u hrišćanstvu, recimo. Ali, bilo je važno ostati na tragu biologije, te sam to odbacila. Međutim, biološka evolucija je toliko usko povezana sa kulturnom, da je bilo moguće otići dalje od nje. Još jedan dobar izbor bio je taj da Tara bude dramaturškinja na tekstu jer masakriranje mog dragog teksta sa glumcima, mnogo bolje radi ona nego ja!

Interesovalo nas je da li je i rediteljski ovaj projekat bio specifičan s obzirom na tematiku:

Sofija i ja se od početka studija veoma intenzivno družimo i neprekidno radimo zajedno, pa je i ovaj proces, bez obzira na temu komada, meni od početka divan i važan korak u sledu događaja našeg odnosa. Tako smo se zajedno i upustile u otkrivanje i istraživanje gomile nepoznatog, nakon osnovnih indikacija u vezi sa zadatom temom komada kojim ćemo se kasnije baviti – tim, tada zastrašujućim pojmom – biološki determinizam.

U odnosu na razgovore sa autorkom projekta, molekularnom biološkinjom i producentkinjom Milom i u odnosu na gomilu stručne literature, pratila sam svaku od faza kroz koje je prolazio komad, a time pratila i razvitak Sofijine ideje uz koji se pomaljala i moja. Važno mi je bilo da iz predložaka i komada ‘iščeprkam’ ono nešto što me se posebno intenzivno ili intimno tiče, ističe Tara. 

Objašnjava i da, budući da je pisanje teksta trajalo do nekoliko dana pred prvu probu, proces istraživanja se odvijao paralelno sa samim početkom procesa sa glumcima:

To je još jedna od specifičnosti koja je isključivala dugu pripremu, analizu teksta, sintezu ideja i dugo promišljanje, što bi bio uobičajen sistem rada, već uslovljavala zajedničko i u hodu otkrivanje svega što nam sam tekst nudi. Važno mi je bilo da okupim ekipu pred kojom i sa kojom sam slobodna da otkrivam i eksperimentišem. I tako već nekoliko nedelja, Anđela, Milan, Vaca, Jovana, Mihailo i ja otključavamo „Zeke”, rekla bih slobodni i zaigrani. 

Kada je u pitanju uža tematika komada, otkrile su nam da je u pitanju priča o prepoznavanju dvoje mladih koji se ne poznaju:

Oni se igrom slučaja upoznaju i uprkos svemu, baš svemu što ih determiniše i međusobno razlikuje – ipak integrišu. Uprkos potpuno različitim pozadinama, uprkos različitim životnim tretmanima, uprkos svemu biološkom, genetskom ili socijalnom što ih određuje; uprkos svemu zbog čega se verovatno nikada ne bi ni sreli, da nije tog njihovog voza, koji „vodi negde svakako”. Ideja je da Anđela i Milan, glumci i mladi ljudi, ispričaju priču o Njoj i Njemu, a uz pomoć drugih arhetipskih likova (ili ipak uprkos njima). Igramo se, dakle, i predstavljanjem likova, otklonom od njih samih i onim suprotnim od otklona, pokušavajući da nađemo granice između jednog, drugog i trećeg. Kad govorimo o referencama i stilu, Brehta i njegovu dijalektiku u teatru bismo mogli da navedemo kao pomoć i inspiraciju, ali je to možda i suvišno navoditi, jer kome Breht danas nije pomoć i inspiracija u barem nekoj meri i bar nekom smislu.

Zanimalo nas je i kako je izgledao izbor forme u kojoj se ovakav sadržaj najbolje vidi i koji su bili izazovi na tom planu:

Kao što je biološki determinizam zapravo jedno veliko istorijsko putovanje različitih antropologa i naučnika, tako i ovaj dramski komad može biti sažet u jednoj reči: put. Znala sam da junacima mora da se dogodi, pored unutrašnjeg, i onaj spoljašnji, svima vidljivi put. Bilo mi je važno da to ne bude klasična linearna dramaturgija, već da se poigravanjem postdramskim obrascima, postigne sve ono što kontekst putovanja sa sobom nosi, navodi Sofija, i dodaje: 

Na osnovu teza Kristofera Voglera i Džozefa Kembela, u kojima se lepo i detaljno razlaže ideja o arhetipovima, koje svaka priča ima, pokušala sam da ih smestim u kontekst komada koji pišem. Naučni princip potkrepljen je automatizmom, koji se postiže postojanjem različitih glasova, od kojih je najvažniji Automatski glas sklon da se čuje u vozu. On nama, kao i junacima komada, koji putuju vozom, pomalo didaktično objašnjava istine i laži genetike i uvreženih socijalnih ideja. 

Šta je, po vašem mišljenju, generacijski ključ komada?

Sofija smatra da opšta mesta postoje jer su često blizu istine: 

Bilo je važno da, uvođenjem arhetipova, uspostavim nešto prepoznatljivo, ali ne samo našoj generaciji. On i Ona su mogli biti i naši roditelji i roditelji naših roditelja. Zato nemam osećaj da je tema generacijska. 

Tara se nadovezuje: 

Što kaže replika: „Šablon je uvek isti!” Ali se ipak bavimo njime, sadašnjim trenutkom, jer nam nijedan drugi nije poznatiji ni bliži. Pretpostavljam da se oduvek dešava da se dvoje prepozna i da se uprkos, uprkos, uprkos, integriše. Ono što primećujem baš sada i baš ovde (ako govorimo o generacijskom ključu, mada je i toga verovatno bilo i biće uvek,) to je da se veoma često dešava da se ne dogodi ostvarenje bilo koje vrste odnosa između ljudi koji se na bilo koji način prepoznaju, jer se oko nas neprekidno dešava surovi svet, neodložne obaveze, ukorenjeni stereotipi, bezglava jurnjava, alave ili plemenite ambicije i brzi životi. Ali duboko verujem da je konekcija između dve osobe zaista moguća i mimo toga i bez ičeg drugog do – konekcije između dve osobe.

Za kraj, pitali smo ih kakav je osećaj povodom prve predstave u pozorištu:

Trenutno smo u najintenzivnijem delu procesa, tako da mi je sva koncentracija usmerena na probe. Verovatno će osećaj povodom prve predstave u pozorištu doći nakon premijere, kad se proces završi, ali sam prilično svesna i beskrajno zahvalna da smo dobile ovakvu priliku na trećoj godini fakulteta. Prva Sofijina praizvedba koju režiram prvi put u pozorištu u Beogradu zaista magično zvuči. Bitef teatar nam je obema bio važan i drag, ali osećam da će odsad tek biti važan. I drag.