Pohvala idiotizmu

Postavljanje „Idiota” po romanu Fjodora Dostojevskog, a u dramatizaciji Vladimira Tabaševića i režiji Ivice Buljana na Veliku scenu Beogradskog dramskog - „Olivera i Rade Marković”, svakako nije uobičajena i očekivana adaptacija jednog svetskog klasika - ona je moderna, smela, komunicirajuća, intertekstualna. I upravo kad je reč o modernosti ove predstave, treba naglasiti njenu mnogostrukost - ona ne znači samo osavremljenje jednog jezika 19. veka, već i glume, scenografije, rediteljskih rešenja.

Na samom početku treba otkloniti dilemu oko pitanja estetske vrednosti modernizacije klasika - tu večnu dilemu i eliminacionu odrednicu ukusa - opšte mesto tradicionalnog uverenja da moderno nužno znači narušeno. Dakle, otklonite svaku sumnju! 

Imajući u vidu obimnost ovog romana, mogli bismo reći da je trajanje predstave od 3 sata očekivano i podrazumevajuće, ali, kako to obično biva, u smislu dinamike rizično. Ipak, dobro odrađena adaptacija u pogledu izbora ključnih scena i motiva romana, imala je veliku ulogu kada je reč o uverenju da predstava jedino i nikada ne sme da bude dosadna. Naravno, uzimajući ovo kao duhovit pogled na stvari, ovo nije samo jedna „nedosadna” predstava. „Idiot” je jedna od onih predstava koja vas stvarno i duboko zamisle. I ne samo na nivou prepoznavanja, ovaj tekst je, pre svega, filozofski, on pripada visokom registru promišljanja i odnosa prema svetu, ljubavi i lepoti, ali i jednako uspešno komunicirajući sa publikom, zato što su njegova pitanja suštinska, večna, a istovremeno svakodnevna. 

Kada je reč o prvom pozorišnom utisku, nužno vizuelnom, scenografiju ove predstave od njenog početka do kraja, oličava jedan gigantski, od kockarskih aparata konstruisan krst, koji ne samo da podvlači i insistira na toj određenoj simbolici koja prati celokupnu radnju - neprestanu borbu greha i pokajanja – dobra i zla, već sam po sebi uvodi neka nova dijalektička pitanja. Ukoliko bismo taj spoj nazvali samo paradoksom, zaboravili bismo na još jedno značenje između – to nije samo oksimoron, to je troznačna figura u kojoj je treće značenje licemerje, poveznica ova dva suprotna pola. Ova scenografija je satira po sebi, kritika jednog trulog urbanog društva koje nedeljom posećuje crkvu, nalazeći u tome opravdanje za sva nedela prethodnih dana počinjena. I to je Dostojevski, prepoznat u svom odnosu prema religijii i u oku Aleksandra Denića. „Hristioliki antihrist” kako Rogožin oslovljava Miškina, jeste još jedno pocrtavanje ovog paradoksa, u kojem su vrednosti važnije od imenovanja i simbola krsta. Kako se ne bismo bavili prepričavanjem fabule komada, odnosno romana, treba istaći da je ona u glavnim odnosima zadržana. Čuveni trougao koji čine Knez Miškin, Nastasja Filipovna i Rogožin ostaje isti,  povezan rediteljski pronicljivim zapažanjem, da njih sve povezuje jedan isti motiv, motiv deteta. Svi su oni ostali deca, u svojim dečjim traumama, nerazrešenim unutrašnjim sukobima, naivnosti, impulsivnosti i manipulativnosti. Ali to nije karakterizacija samo ova tri lika, već se taj motiv u crtama javlja i kod drugih, i to eksplicitno čujemo kada Knez Miškin kaže Generalici Jepančini: „Ti si jedno dete”. Ovo zanimljivo rediteljsko čitanje jedino moguće dato kroz usta Kneza Miškina, te iskrene dobričine, ima svoju ulogu u identifikaciji i povezivanju sa unutrašnjim detetom svakog od nas. Knez Miškin kojeg igra Luka Grbić jeste jedan moderniji Miškin, u savremenom trenutku verovatniji. Sve vreme na ivici patetike i dobrote, ludosti i manipulativnosti, on začuđuje, nije nam jasno, ali baš zato budno pratimo motivaciju njegovih postupaka i bivamo zavedeni i baš nam se zato desi isto ono što i svima u Petrogradu. Rogožin, taj simbol đavolskog, suprotan anđeoskom Miškinu, a kojeg igra Nedim Nezirović, takođe izaziva ambivaletno osećanje prema sebi. Ako je čitanje njihovog sukoba u faustovskom i bulgakovskom ključu u kojem je đavo „Deo one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro”, onda je pitanje ko je u ovom odnosu ta sila.  Knez Miškin sigurno nije tvorac dobrih okolnosti, on je ključna tačka sukoba, narušenih odnosa svih oko njega, sve naivno verujući da postupa dobro.  Uostalom, u ime Hrista su se vodili ratovi, iako je on pozivao na potpuno suprotno. I ovde je opet filozofsko pitanje čiste dobrote stavljeno na pijedestal – postoji li ona ili je uvek proizvod nekog egositičkog poriva. Na kraju krajeva, to pitanje može da zavisi i samo od toga da li ste poverovali Miškinu ili ne.  To pitanje govorilo bi o vama, o vašoj nevinosti, ali i o uspešnom rediteljskom i glumačkom rešenju da taj lik uvek bude na toj granici nelogičnosti. Nastasja Filipovna, velika zavodnica i divlja, u čitanju Ivice Buljana nekako je još „diivljija” – Nastasja Jane Milosaveljvić takođe je verovatnija u savremenom kontekstu i feminističkom odjeku. I ako je Knez dobričina - taj ko treba sve njih da vrati na pravi put, ostaje pitanje zašto mu ne uspe, šta je onda to dobro za nju, ako je Rogožin taj kome ona poslednjem traži spas. To je pitanje egzistencijalizma, pitanje vere. On prepoznaje šta je njoj potrebno da bi bila slobodna, dok je Miškin dovodio do najvećih ludila. Mrtva Nastasja Filipovna položena ispod „kockarskog” krsta kao žrtva na oltar liči na Kjerkegorovu filozofiju egzistencijalizma objašnjenu parabolom o Avramu i Isaku, samo što ovde nije bilo Božjeg glasa da spreči tragičan ishod. U stvari, ta je scena direktno imitiranje čuvene slike Hansa Holbajna –„Mrtvi Hrist”, koja je toliko opčinila Dostojevskog da je u samom romanu on daje u posedovanje Rogožinu. To je slika „od koje bi se vera mogla izgubiti”, kako kaže knez Miškin, a višestruka referencijalnost ove predstave olakšava otkrivanje poruke koja je ionako jedna ista – biblijski, odnosno antibiblijski registar, a na kraju egzistencijalistički, znači suštinu poetike Dostojevskog, to je paradoks svih paradoksa – sumnja u veru. 

Među likovima na koje Miškin ima veliki uticaj jesu Ganja, kojeg igra Milan Zarić, i Aglaja, koju igra Iva Ilinčić. Blistavost talenata mladih glumaca videla se i u izgradnji i harizmi ovih likova. Oni su slike naših niskih strasti, pohlepe i gordosti. Iako Miškin u njima vidi dobrotu sakrivenu iza greha i na njoj insistira, pozivajući ih na povratak sebi i odbacivanje uverenja koje o njima ima društvo, njihov razvoj nas podseća na moć koju u građenju našeg identiteta upravo ima to društvo, ne dozvoljavajući vam nikad da se promenite, da budete neko nov, uvek vas podsećajući na ono prošlo. To je ta đavolska igra u koju je zapletena i Nastasja Filipovna, ali koja je jedina dovoljno hrabra da se suprotstavi bilo kakvoj vrsti obeleženja. Ganja i Aglaja ne pokazuju tu vrstu potpunog otklona, ili bar u predstavi nije dovoljno motivisano. Njih oboje, zajedno sa Knezom Miškinom, vidimo u nekoj potpuno začudnoj sceni, gde jedan od likova želi da se ubije dok oni to pasivno posmatraju. Da li to znači da njih dvoje uopšte i nisu doživeli preobražaj a Knez Miškin sklizava u pretpostavku o manipulativnosti? Ili je ta scena opet tu da zagolica misao pažljivog, u stvari ciničnog gledaoca, svakako ostaje upečatljivo, i sigurno apsurdno. 

Ne treba zaboraviti pomenuti duhovitost kojom ova predstava odiše, šaltajući vas od suznih očiju do grohotnog smeha. Aleksandar Jovanović u ulozi Ivolgina i njegova žena koju igra Vesna Čipčić, kao i par Jepančin - Mirjana Karanović i Milutin Milošević, govore o jednoj promišljenoj, duhovitoj podeli uloga, pomalo grotesknoj, koja osim što ima da nam kaže da virtuoznost glumačkog talenta prevazilazi sve, može i da doprinese građenju kontrasta između uloge žene i muškarca tog vremena. Ovoj maestralnoj glumačkoj podeli pripadaju i Bojana Stojković, Tamara Aleksić, Milan Kolak, Nikola Malbaša, Miloš Petrović. Grotesknom stilu pripadaju i karakteristični kostimi, koji predstavljaju spoj svakodnevnog i tradicionalnog - oni su simboli sastavljeni od trenerki i konkretnog komada iz epohe, kao i izbora boje. 

Za kraj bih izdvojila monologe koje izgovaraju Mirjana Karanović, Milutin Milošević i Luka Grbić, probijajući četvrti zid i obraćajući se direktno publici. Oni su uspešni doprinosi jednom od najvećih klasika svih vremena, osvrti na naše vreme i naš kontekst. Oni su i  bukvalno i metapoetski pohvala talentu i genijalnosti, eufemistička „pohvala ludosti”, ali svakako pohvala autentičnosti. Ovu predstavu pogledajte kako biste se podsetili svog autentičnog unutrašnjeg deteta koje ste negde duboko usled komformizma zaboravili.

Foto: Dragana Udovičić