Premijera predstave „Idiot” održana je 20. februara, na 76. rođendan i dan Beogradskog dramskog pozorišta. Adaptacija čuvenog romana Fjodora Mihajloviča Dostojevskog izvedena je u saradnji pisca Vladimira Tabaševića i Ivice Buljana, koji potpisuje režiju.
Priča o idiotu, odnosno o knezu Lavu Nikolajeviču Miškinu, jedna je od onih koja je uvek aktuelna jer se bavi ljudskom prirodom, borbom dobra i zla, te prevazilaženjem niskih strasti. Knez Miškin osoba je čija dobrota i dečija naivnost nailaze na sumnju ljudi koje susreće, na podsmeh, pa i bes, jer istinska dobrota uvek je izvor sumnje.
Nakon povratka iz Švajcarske gde se, po sopstvenim rečima, Miškin lečio od padavice, knez je u osetljivom dobu – njegova radoznalost i mir kojim zrači privlače ljude koje sreće po povratku u Rusiju, a koji ga, neretko i nakon kratke interakcije nazivaju idiotom, nenaviknuti na odsustvo zadnjih namera i u najbazičnijim od konverzacija. Miškin je osetljiv na ovu uvredu, ukazujući na to da je upravo takvim okarakterisan na lečenju i budeći pitanja: na koji način je lečen, i koliko su njegovi stavovi njegovi, a koliko stavovi doktora koji su ga lečili i svakako, menjali?
Miškina igra Luka Grbić koji ovu ulogu izvodi na nežan, tih i zreo način. Iako Miškina možda zamišljamo kao osobu koja je u zrelijim godinama, njegova zrelost deluje urođeno, te ne čudi izbor reditelja da pored Luke, glavne uloge podeli jednako mladim glumcima, Nedimu Neziroviću, Ivi Ilinčić, Jani Milosavljević, među ostalima.
Uloga fatalne Nastasje Filipovne u izvedbi Jane Milosavljević je intenzivna, ona je dramatična na detinji način, a njena ranjivost i želja za iskrenom ljubavlju zamaskirana je opakošću. Upravo ta ranjivost privlači Miškina koji se nalazi rastrgan između Nastasje i Aglaje Jepančine, naivne a buntovne devojke koja u Miškinu vidi beg od unapred zapečaćene sudbine, a koju igra Iva Ilinčić.
Zaveden Nastasjom Filipovnom je i Rogožin, kog igra Nedim Nezirović. Naizgled Miškinov suparnik, a zapravo možda i jedini koji razume Miškinovu dobrotu, i istoj zavidi. Rogožin je korumpiran, nasilan, i lik koji na svoj način traga za ljubavlju, koju ni sam, osim novcem, nema kako da ponudi i zamaskira. Rogožin ismeva Nastasjinu potrebu za ljubavlju i njeno odbacivanje novca koji joj nudi, upravo zbog toga što je i sam svestan odsustva kvaliteta koji bi mogli da je zadrže. Iako je ismeva, Rogožin uviđa da nije vredan njene ljubavi, i dinamične scene između Nedima i Jane snažan su adut ovoj predstavi.
Komični predah nalazimo u Mirjani Karanović, koja igra Lizavetu Jepančin, detinjastu majku koja vaspitava ćerke na cinizmu i kritici, a koju očara ljubaznost i dobrodušnost Miškina, koju vidi kao ključnu vrlinu koja nedostaje njenim trima ćerkama. Da publiku nasmeje tu je i lik patološkog lažova i prevaranta Lebedeva, u ulozi Aleksandra Jovanovića.
Prema rečima Buljana, ovo je savremena adaptacija romana i to je svakako vidljivo u prvoj sceni kada se spominju društvene mreže, i u scenografiji Aleksandra Denića koju krase veliki digitalni krst i slot mašine, ali možda primetno odsutno u nastavku teksta, kada je kritika današnjice tek načeta, površinska, a tekst ipak više klasičan nego savremen. Svakako, tema kojom se predstava bavi jeste ona koja se ne menja bilo da je devetnaesti, dvadeseti ili 21. vek, ali ukoliko smo u predstavi osvestili da likovi postoje i bivaju u dobu društvenih mreža, očekujemo, možda, da i na njihovo dalje ponašanje utiču još poneki savremeni činioci.
Za gledaoce koji nisu upoznati sa romanom, možda je teže bilo dokučiti motive i razloge glavnih likova, a utisak nakon polovine trosatne predstave taj je da je možda neophodan još jedan sloj, još jedan razlog za razumeti zašto su postupci likova takvi kakvi jesu, mada je – možda – i ovo namerni izbor reditelja koji publici dopušta da sama donosi zaključke, kako o likovima, tako i o sopstvenoj moralnosti ogledanoj u čuvenoj dilemi „za koga navijati”.
Možda previše subjektivno, ali želja da zavirim iza scene i pogledam proces čitanja romana onlajn, za koji se i sam reditelj kaje što nije dokumentovan je velika i sigurno bi doprinela shvatanju gorepomenutih motiva, te ću iskoristiti priliku da napišem pozorišnim radnicima koji potencijalno čitaju ovaj tekst da je to izvrsna ideja i da bi sigurno bila gledana, posebno od strane mlađe publike koja je, već poznato, večno na društvenim mrežama.
Bitno je ponoviti koliko je trajanje predstave, zbog toga što je veliki broj izlazaka ljudi iz publike, i to u sred scena i emotivnih monologa, nešto što je zaista potrebno regulisati, i to prvenstveno u nama samima. Iako je odsutna pauza u klasičnom smislu i na polovini predstave Milutin Milošević, u ulozi generala, razbija četvrti zid i obraća se publici direktno dok se iza njega spušta kamera a u publici pale svetla, te ne postoji konkretan momenat za publiku da se da u beg, ipak je nekulturno odlaziti i provlačiti se kroz publiku tokom trajanja predstave, koliko god živeli u brzom dobu odsustva pažnje.
Ono što se ističe u ovoj predstavi jesu snažni monolozi koji od publike iziskuju ne samo koncentraciju i pažnju, već i dubok pogled u svet u kom živimo, a pre svega, u sebe same. Ukoliko će, kao što u završnici kaže Miškin, lepota promeniti svet, potrebno je, možda, videti je u svemu i svakome na način na koji to čini knez – naivno, iskreno, zainteresovano – idiotski.
Foto: Dragana Udovičić/BDP
