Vanja Nenadić: „Uživam da igram u svim predstavama, jer sam u svakoj našla dovoljno leptirića koji me pokreću”

Vanja Nenadić rođena je 1992. godine u Somboru, gde je odmalena pohađala časove glume. Diplomirala je glumu u klasi Gordane Marić na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Nakon druge godine studija, u pozorištu je debitovala ulogom u predstavi „Draga Jelena”, u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je sada stalna članica, nakon čega je neko vreme radila u Narodnom pozorištu u Somboru.

Nekoliko sati pre pretpremijere predstave „Tramvaj zvani želja”, Vanja je za naš portal govorila o svojoj pozorišnoj karijeri, osam aktivnih predstava na repertoaru BDP-a i zanimljivim činjenicama i svojim stavovima o pozorištu i pozorišnom stvaralaštvu.

Kako je uloga Stele uticala na tvoje stavove u vezi sa porodičnim odnosima? Kako si opravdala Steline odluke i kako ona izlazi na kraj sa porodičnim vrednostima?

Mislim da se kod Tenesija drastično vidi taj dualizam u odnosu na sve likove. I to je to kod Stele, gde je i na sestrinoj strani i na Stenlijenoj strani, a zapravo ne može da se odluči i to ide do kraja. Ono što je meni bilo jako interesanto jeste da, što verovatno ide iz mog ličnog karaktera, dam Steli malo više snage u odnosu na to šta smo imali prilike da vidimo na filmu i na scenama. Uglavnom sam sve povukla iz svog karaktera, jer često ni nama nije baš jasno na koju stranu da stanemo i kako da je odbranimo. U ovom komadu, čini mi se da možemo da stanemo i odbranimo svaki lik i da ga razumemo. Upravo je zato ta dualnost zanimljiva kod Tenesija.

Svoju treću saradnju sa Lenkom Udovički nazivaš „trećom srećom”. Šta je to što te uvek privuče novoj saradnji sa njom i po čemu se svaka sledeća razlikuje od prethodne?

Prva predstava koju smo zajedno radile jeste „Ružni, prljavi, zli”, koja je po samoj građi i tematici dosta drugačija, ekspresivniji je glumački izraz i više smo se bavili scenskim pokretom. Tu sam prvi put upoznala Lenku, a naša druga saradnja bila je kada sam ja „uskočila” u predstavu „Ko se boji Virdžinije Vulf?”. Tada nisam prošla čitav proces, ali smo se već dovoljno znale, te smo se sa nekoliko rečenica odmah sporazumele i veoma sam brzo ušla u taj komad, gde mi je saradnja sa njom i Radetom Šerbedžijom bila dragocena. A ovde, „Tramvaj zvani želja” kao komad nudi drugačiju vrstu saradnje, a i Lenka je mogla na drugačiji način da radi sa nama. To je predivno sa tekstom Vilijamsa, što ima toliko dubina i tu nema kraja, jer zapravo kad savladaš taj prvi nivo, odmah dolazi drugi. Lenka je stvarno bila puna ljubavi i razumevanja prema nama, mislim da ona duboko razume glumca i dugo nisam imala saradnju sa takvim rediteljem. Imala je neverovatno mnogo strpljenja, tačno je znala šta radi, veoma dobro razume istorijski kontekst te drame, muško-ženske odnose u to vreme, koji se, doduše, nisu mnogo promenili. Na svim nivoima je ova poslednja saradnja bila baš plodonosna.

Dobila si priliku da tumačiš ulogu Stele u delu „Tramvaj zvani želja”. Ukoliko ti se ukaže ponuda da nekada odigraš ulogu Blanš, kako misliš da bi se snašla i kako bi gradila njen lik?

Ne bih sada govorila o tome kako bih se snašla, ali sigurno bih volela da je igram. Osećam da u svom karakteru imam te neke crte koje bih mogla da opravdam i kod Blanš, ali ta uloga je zaista jedan veliki glumački zadatak i izazov. U poslednje vreme tragam za takvim zadacima koji su mi u startu teški i ne znam kako da ih otključam, a to je upravo Blanš. Ona je svakako zadatak koji svaka glumica priželjkuje. Godinama joj još nisam blizu, ali volela bih da je za nekih 10, 15 godina igram. Ko zna, možda se do tada i ovde zamenimo!

Sarađuješ dosta sa kolegom Milošem Petrovićem Trojpecom i često delite scenu. Kako izgleda građenje novog odnosa, pod novim okolnostima, iznova i iznova? Koju taktiku, ukoliko postoji, koristite kao glumci da ponovo krenete sve „iz početka”? 

Trojpec i ja smo u Beogradskom dramskom pozorištu zajedno imali svoje prve profesionalne uloge u predstavi „Draga Jelena”. Dosta smo i snimali zajedno, igrali dosta predstava. To je zapravo jedna velika olakšica. Mislim da sada u Beogradskom dramskom, među svim mladim glumcima, zaista vlada jedna zdrava, prijateljska i kolegijalna atmosfera, gde nemamo nikakvih ustezanja da jedni drugima kažemo nešto vezano za ulogu, bez sujete, ljubomore, ljutnje i to vrlo priželjkujemo i očekujemo jedni od drugih. U tom slučaju, naše prijateljstvo je samo jedan plus i tako nam je mnogo lakše da radimo jer se dovoljno i poznajemo i kao kolege i kao prijatelji. Ono što je u tome divno jeste da možemo da prepoznamo kada neko potone ili nema energije ili možda ne vidi neko rešenje koje bi mu odgovaralo, a da ovaj drugi zna, možemo lako jedno drugo da podupiremo u takvim situacijama.

Kako izgleda tvoja nedelja premijere i priprema pre igranja?

Za „Tramvaj zvani želja” je malo drugačija okolnost, jer je nama ovo treća premijera, tako da ja prvi put ulazim, u zvaničnu premijeru, prilično spremno i opušteno. Volim da imam određenu pesmu pred svaku predstavu, uvek se sama pre igranja šminkam i to me opušta. Mi svi, recimo, imamo jedan kolektivni momenat pred predstavu, gde se napunimo energijom, imamo jedan pozdrav koji praktikujemo pre izlaska na scenu. To nam je neki ritualčić.

Koja je Stelina pesma?

Stelina pesma nije još tačno određena, ali sada na Brijunima smo slušali Kugrabin (Khruangbin), jednu čil grupu, ali sve zavisi od raspoloženja, nekada mi dosadi pa promenim.

Na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta nalazi se osam predstava u kojima igraš. Kako održavaš ravnotežu između svih tih likova?

Nikada na taj način nisam mislila o tome, ali to jeste jedan ozbiljan glumački trening. Ja sam nekako već pred kraj fakulteta počela da profesionalno radim u pozorištu i vrlo brzo sam ušla u tu mašinu. Išla sam iz procesa u proces i nekada radila čak i po nekoliko predstava istovremeno. Tako da meni zpravo ovaj ritam prija, a možda mi i ne prija, nego sam nekako navikla da plivam u njemu. Sada mi se prvi put dešava, u desetogodišnjoj glumačkoj karijeri, da imam jedan odmor, ne od igranja predstava, već od procesa rađenja nove. Mogu reći da mi to sada malo prija, da sada prvi put koristim vreme da pronađem i savladam neke nove veštine, otkrijem neke nove talente. Ja jako volim pozorište, i dalje mi je ogromna strast i strašno uživam da igram svaku predstavu, jer sam u svakoj našla dovoljno leptirića koji me pokreću čak i kada mi je jako teško ili kada sam umorna. 

Štefica Cvek se u komadu „U raljama života” bori sa enormnim pritiskom društva i raznoraznim pitanjima koja se mogu postaviti svim mladim ženama/devojkama. Kako na tebe utiče današnji položaj žena u društvu i kako bi ga opisala? Kako se taj smisao može preneti u kontekst posla mlade glumice?

To je toliko jedna opširna tema, pogotovo što smo u poslednje vreme dosta o njoj govorili. Ja se pre svega kao žena, ali i kao glumica, zaista od svojih studentskih dana borim za svoj položaj u ovom društvu. Mislim da se davno izgubila i jako je tanka ta linija šta je u našem poslu dozvoljeno i prihvatljivo, a šta nije. U suštini, svi mi to znamo, šta jeste, iako to nije nigde zapisano. Ja sam uvek u skladu sa tim i reagovala. Smatram da je u poslednje vreme došlo do jednog disbalansa, generalno muško-ženske energije u čitavom svetu, koji će nas, nažalost, i koštati, a to se ogleda u raznim stvarima. U ovom pozorištu imamo dosta predstava koje govore na tu temu. To je odličan korak ka osvešćivanju ovog društva, koje je dosta nisko na lestvici što se tiče svesti o položaju žena. I dalje smo u tom patrijarhatu, ali opet je dosta bolja situacija nego što je bila pre nekoliko godina, makar u smislu osvešćivanja. Tako da mislim da smo u protekle dve godine dosta i napredovali. Naši koraci u ovom društvu su uvek mali i spori, ali makar su tu. Ja za sebe mogu da kažem da sam feministkinja, ali u poslednje vreme to odlazi u neki ekstrem koji samo doprinosi toj neravnoteži između muškaraca i žena. To je nešto što me zaista brine, jer ja kao mlada osoba, žena, zaista to osetim. Mislim da je hrabrost mojih koleginica, Ive i Milene, u proteklom periodu dosta stvari pomerila. Na kraju krajeva, ta hrabrost ohrabrila je druge mlade žene i muškarce koji imaju neki sličan problem da o tome progovore. 

Kada bi mogla na scenu da postaviš jedno delo koje bi i režirala i u kome bi igrala, koje bi to delo bilo i zašto?

Nemam tačan odgovor na to pitanje, ali ono što me trenutno jako inspiriše jesu ozbiljni Šekspirovi ženski likovi. Volela bih da radim u stihu; Šekspira sam radila u Somboru i tokom studentskih dana, ali bih volela sada, posle toliko pređenih „kilometara”, da stanem na scenu sa nekom, recimo, kraljicom Margaretom. Zapravo mi se već nekoliko godina mota jedna ideja da uradim jednu duodramu, ali nisam sigurna da bih još uvek išla u rediteljske vode, mislim da nisam još sve savladala, i dalje prema glumi osećam mnogo više strasti.

Šta bi radije pogledala, delo epohe na scenu postavljeno savremeno ili savremeno delo postavljeno kao epoha? Zbog čega?

Savremeno delo koje je postavljeno kao epoha. Mislim da mi je to sada mnogo interesantnije, jer ovo prvo imamo prilike da vidimo stalno. Zato sam se radovala Lenkinom klasičnom postavljanju „Tramvaj zvani želja”. Zaista mi je falilo da igram u nečemu takvom, ali i da gledam. Uvek pokušavamo da savremenizujemo i aktuelizujemo sve drame, često zapravo i nema potrebe, jer se i nismo nešto mnogo od tada pomerili. Tako da mislim da bi druga opcija bila zanimljivija, a ne znam primere savremene drame koja se trenutno igra kao epoha, to bi samo po sebi bilo zanimljivo.

 Foto: Lazar Grčević