Antigona

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
10.0

Broj ocena: 1;

Antigona

Premijera: 30. dec 2012.
Pisac: Sofokle, Režija: Jagoš Marković

Igraju:

Antigona Vanja Ejdus
Kreont Dragan Mićanović
Ismena Vjera Mujović
Hor Đurđija Cvetić
Tiresija Mihailo Janketić
Stražar Bojan Krivokapić
Glasnik Aleksandar Srećković
Euridika Sloboda Mićalović Ćetković
Hemon Momčilo Otašević
Pratnja, stražari Stefan Bjeladinović, Zoran Trifunović / Nikola Lazović

 

Preveo Miloš Đurić
Reditelj Jagoš Marković
Dramaturg Molina Udovčki Fotez
Scenograf Jagoš Marković
Kostimograf Bojana Nikitović
Scenski govor Dr Ljiljana Mrkić Popović
Dizajn zvuka Vladimir Petričević
Producent Borislav Balać



Mit koji je Sofokle dramatizovao u Antigoni pripada krugu tebanskih legendi i ne može se naći u Homerovim epovima; možda ga je Sofokle preuzeo iz nekog epa za koji mi ne znamo. Posle Edipovog odlaska iz Tebe njegovi sinovi, blizanci Polinik i Eteokle, izabrani su za tebanske vladare. Trebalo je da Tebom upravljaju kao suvladari koji će se svake godine smenjivati. Međutim Eteokle, koji je prvi stupio na vlast, odbio je da bratu ustupi presto kad je godina istekla. Uz pomoć svog tasta Adrasta, Polinik je sakupio vojsku i krenuo na Tebu. Opseli su grad, ali ih sreća nije poslužila. Videvši da njegova vojska gubi bitku a da bi sprečio dalje krvoproliće, Polinik je predložio da pitanje vlasti u Tebi odluči dvoboj izmeću njega i Eteokla. U tom dvoboju su, međutim, obojica poginula. Njihov ujak Kreont preuzeo je komandu nad vojskom i uspeo da odbije napadače. Teba je odbranjena, Kreont je postao novi vladar. On nije dozvolio da se pokopaju mrtvi napadači – dakle, ni Polinik, Antigonin brat. Izdavanjem zapovesti da Polinik ostane nesahranjen, Kreont sledi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja države, zatim onih koji skrnave hramove ili kradu žrtvene darove iz njih. Porodica preminulog ima, međutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to i Antigona čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Mrtvi pripadaju podzemnom svetu i bogovima koji onde vladaju, a da bi se duša umrlog smirila u svetu mrtvih, sahrana je neophodna. Duša nesahranjenog ne može da dođe do Hada, carstva mrtvih, nego luta unaokolo kao avet. Otud je moguće da se gnev takve duše usmeri prema onima koji nisu izvršili svoju obavezu, pa zabrana sahranjivanja ima gore posledice za onoga ko sahranu sprečava nego za onoga kome je uskraćena. Tu obavezu mora da izvrši porodica preminulog.
Tu počinje Antigona...