Bahantkinje

Kada je reč o predrasudi vezanoj za antičku dramu – da je dosadna i statična, reditelj je na probama predstavnik buduće publike, a ja ne pristajem da mi bude dosadno dok radim. Što se tiče „Bahantkinja“, one apsolutno sadrže taj šekspirovski momenat – nema tragedije bez komedije. Komični i zabavni delovi postoje upravo da bi tragediju na kraju učinili još strašnijom. Ne očekujem da moderna publika, bila ona u Stokholmu, Berlinu ili Beogradu, zna celu grčku mitologiju, zato se predstava i ne zasniva na mitološkom, pa čak ni istorijskom uglu gledanja. Na probama smo pričali o 60-im godinama, o tome kako je tada sve bilo divno – imali ste slobodan seks, ljubav, Vudstok, decu cveća, muziku, sve što je bilo van „normalnog“, vrlo strogog društva. A onda, samo nekoliko godina kasnije, imamo rat u Vijetnamu, kuću Šeron Tejt Polanski i ubistvo porodice Menson. Nešto što je bil...