Bajadera

PUTOVANjE U INDIJU
MIT O BAJADERI
„Pojam bajadera koji potiče od portugalske reči – bailadeiras (plesačice), u zapadnu kulturu dolazi u drugoj polovini XVIII veka. Putopis Pjera Sonera iz 1782. jedan je od najstarijih dokumenata koji govore o igračicama iz indijskih hramova, bajaderama, kao posebnim znamenitostima severne oblasti Surat. Bajadere su postajale slavne u svom narodu, pevajući i igrajući u sakralnim procesijama posvećenim bogovima. Devojke su se opredeljivale za ovo zanimanje veoma mlade, pre stupanja u brak, i ulazile u službu bramana, prvosveštenika indijskih pagoda, gde su obučavane za igru i ples. U tadašnjoj Indiji, profesija bajadere je bila veoma cenjena i popularna“.
(Iz knjige Pjera Sonera Putovanje u Indiju)
Ovaj balet se može nazvati i Putovanje kroz staru Indiju ili Romantični mit o bajaderama. Daleka koloritna kultura ponudila je fantastičnu ideju o ženi-muzičarki, igračici i zavodnici u okviru daleke egzotične religije. Zašto se čuditi što je baš Indija 19. veka pružila odličnu podlogu nastanku romantičnog mita o lepim i slobodnim devojkama, koje, za razliku od pogledu nedostupnih žena visokih kasti, svoju lepotu nisu uskraćivale muškarcima. I, što je najinteresantnije, sve to je bilo u potpunom skladu sa drevnim običajima i kanonima religije. Nije li to večiti muški san, suštinski i ljudski? Pariz 19. veka, koji je čeznuo za širokim moralnim oslobođenjem, zamišljao je Indiju kao zemlju brojnih kraljevstava fakira, asketa, maharadža i tigrova, zemlju bogatih palata i pagoda i, iznad svega, domovinu bajadera. I samo pominjanje njihovog imena izazivalo je pometnju i uznemirenost duhova. Ni jedan putnik, ni romanopisac, niti libretista opera koje govore o bajaderama, ne može a da se posebno ne osvrne na njihov „lascivni ples uz čudnu i neskladnu muziku, koji se priređuje u palatama, kao iz legendi...“ Viktor Žakmon je 1830. godine bez ustručavanja izjavio da je ples bajadera daleko nadmašio arabeske balerina pariske Opere: „Još dovoljno ne shvatam indijsku kulturu, ali njihov ples već mesecima doživljavam kao najatraktivniji i najzavodljiviji na svetu“. Suštinski, fascinacija ovim romantičnim bićem proizilazi iz njene dvostruke sudbine – božanske kurtizane i robinje bogova. „Želimo da vidimo bajadere“, moglo se čuti u kulturnim krugovima. Neki od najvećih umova svih vremena, poput Getea, podlegli su potresnom mitu o njihovom sužanjstvu, o čemu svedoči poema Balada o Bogu i Bajaderi. Uticaj indijske kulture osećao se i u svetu muzike i opere. Imaginarni Orijent, sa fantastičnim temama o demonima i čudesima naizmeničnog zadovoljstva i divljaštva, postao je ustaljeni kliše operskog libreta (Katelove Bajadere (1810), Delibov Lakme (1883), Lalla Roukh Felisijena Davida (1862). Pojava novih naučnih disciplina i erudita koji proučavaju Orijent, donose znanja o ekstravaganciji i razmetljivosti neobičnih kneževa okovanih gvožđima s dragim kamenjem, o tiraniji bramana nad nemoćnima, ili provokativnim plesovima bajadera u hramovima, dakle o jednoj sasvim drugačijoj stvarnosti Indije, što daje novu, dublju dimenziju scensko-muzičkim delima koja se bave ovom temom. Povodom nastupa autentičnih bajadera iz Indije u Parizu, na čelu sa čuvenom Amani, pisac brojnih baletskih libreta i „mag savršenog francuskog jezika“ (kako ga je nazivao Šarl Bodler), Teofil Gotje, u svom oduševljenju izjavljuje: „Sama reč bajadera budi u našoj svesti ideju o suncu, mirisu i lepoti, iskonsku i ljudsku... Ples devojaka, koje su dolazile iz mesta hodočašća posvećenih bogu Višnuu, njihova romantična pojava i egzotična lepota, ujedinjene sa snagom i vrelinom krvi, bile su u potpunosti nepoznate u našoj civilizaciji. To je bio trenutak nezaboravne magije...“
Prvi ozbiljni pokušaj da se duh Indije inkarnira na evropskim scenama, bila je opera-balet Bog i Bajadera, koju je napisao Fransoa Ober 1830, a koreografiju je za balerinu Mariju Taljoni posebno kreirao njen otac, Filip Taljoni.  Predstava se dugo izvodila na sceni pariske Opere. Sam Gotje je 1849. napisao libreto za balet Sakuntala, prema mitskoj poeziji indijskog pesnika Kalidasa iz IV veka, o istoimenoj indijskoj plesačici iz zaboravljenog hrama. Ovaj pantomimski balet na muziku Ernesta Rejera, u koreografiji starijeg brata Marijusa Petipa, Lisijena, doživeo je ogroman uspeh. Kao i mnogi drugi odlični baleti tog vremena, nestao je sa repertoara pred novim kreacijama. Ipak, 20 godina kasnije, kao eho ovog uspeha, Marijus Petipa u Sankt Peterburugu počinje rad na baletu Bajadera (La Bayadère na francuskom, Bajaderka na ruskom), na muziku Minkusa, gde se pojavljuju isti likovi kao i u Lisjenovom delu: radža Dugmanta, vladar Indije i Gamzati, njegova kći. Ipak, balet Marijusa Petipa Bajadera (1877), smatra se originalnim delom, premda je većina samih inovacija smeštena u konvencije Zapada. Kako navodi  Roland Džon Vili: „Muzika je uslovljena prekomernim trpljenjem istorijskog konteksta baleta. Minkus koristi duvače i udaraljke kao ‘začin’ koji daje egzotičnu obojenost i povremeno koristi poli-ritmove. Šta bi se inače desilo da je morao da sačuva narodni muzički sastav: tri sata akademskog baleta uz instrumente iz Indije? Balet Marijusa Petipa je zapravo grand-spektakl umetnosti zapadne civilizacije, gde je koreograf sačuvao jednu od svojih osobenosti – smisao za melodramu... Sa svoje strane, Ekatarina Vazem je bila tako nadahnuta, kao da njena umetnost nije imala granice, njeno savršenstvo bilo je tako izvanredno da su se teško mogle naći reči da to opišu... Petipa je zahvaljujući svom velikom talentu znao šta je trebalo prikazati publici i kako će ona to videti. Bajadera je predstavljala uspešan brak između umetničkog stvaralaštva i očekivanja publike“.
Miloš Dujaković