Bizarno

Soliter.

Skroz gore na vrhu:  narkomani, kockar, silovatelj. I on, koji je izgubio sve, a onda mu na sopstvene oči siluju ženu, te slomljen, hoće da skoči. I skoči. Nešto niže: sponzoruša, prostitutka, korumpirani načelnik policije, makro. I on, koji je zbog žene, koja ga je pritom izdala, prošao užasno iskustvo rata, te slomljen, hoće da skoči. I skoči. Dole: sponzoruše, dileri, mafija. I on, koji je izgubio oca, koji ima bedan posao, koji biva povređen upravo zato što radi svoj posao, te slomljen, puca, predaje se mraku. Ubija.

Na tri različita nivoa zgrade odvijaju se različite priče. Svako od pet glumaca iznosi tokom komada tri različite uloge. Ali dok oni tako iz jedne uloge ulaze u drugu, svi ostaju pod velom mraka. Iz narkomana u makroa, iz makroa u dilera, iz prostitutke u sponzorušu. Tako diler, narkoman, sponzoruša postaju vidljivi, postaju prisutni kao pojava, a čovek je samo obličje, marioneta. Postaju zapravo velika metafora. Baš kao što je to i cela predstava.

Dok sa jedne strane, šetanje različitih likova po takoreći istoj pojavi, po istoj društvenoj pojavi, čini tu pojavu, tu stvarnost vidljivom, sa druge strane, onaj On ostaje isti. On, koji se od ostalih izdvaja svojom običnošću i pripadanjem ovom, našem, svakodnevnom, a ne tom dalekom, mafijaškom svetu. On, dvaput samoubica i najzad ubica ― stapa se u jedno, u jednog glumca, u jedno lice. I time postaje univerzalno. Običan i pritisnut problemima, pritisnut životom, tako je naš, tako od ovog sveta, tako svakodnevni, tako blizak; on je svetlost u tom mraku, on je simbol dobra. Ali kad te život tako jako pritisne, poželiš da ga ugasiš. Dvaput, taj čovek-simbol ugasiće sebe. Najzad, potpuno slomljen, ugasiće drugog. Dobro je izgubilo, mrak odnosi pobedu. Da li je sve sivilo? Da li je sve tama?

I dok tog čoveka-simbola osećamo bliskog sebi i njegove probleme, veliki novčani gubitak, izdaju prijatelja, gubitak oca, osećamo kao svoje, onaj drugi, kriminalni svet gledamo kao nešto što postoji mimo nas. Ali ti likovi mračne strane društva stoje tu ispred nas i mi se njihovim replikama smejemo. A možemo li se smejati nečemu dalekom, nečemu što ne razumemo? Mi razumemo taj prost, vulgaran i žargonski jezik njihov. Mi razumemo šale njihove. Mi razumemo pokrete njihove. Mi razumemo taj svet. Taj svet je naš svet. Taj mrak je naš mrak. I ta borba dobra i zla je naša borba. I ta borba života i smrti je naša borba. Iskonska naša borba. Ti ljudi na sceni, svi oni ― to smo mi.

Skok, koji je spojio vrh i dno, napravio je krug. To je naš krug, to je naša stvarnost. Mi smo deo kruga. Život se gasi i život nastaje, a mi postojanjem u tom krugu njega samog potvrđujemo.

I čini nam se tako da je sve crno, da život gubi, a smrt odnosi pobedu, pred nama se umnožavaju samoubistva i ubistva. A onda se ova igra mraka ipak završava svetlošću. Završava se novim bićem. Završava se ― životom. (Istina, ostaje u vazduhu ono pitanje što unosi nemir: šta će biti sa tim životom?)

Izuzetan tekst Željka Hubača, izuzetna režija Snežane Trišić, izuzetna gluma Nikole Vujovića, Miloša Đorđevića, Sonje Milojević, Suzane Lukić! Igor Đorđević (na to nas je odavno navikao) ide i više od izuzetnog!

Odlična predstava! Ona koja se urezuje, koju ponesete sa sobom, da živi sa vama, da živi u vama. Ona kojoj ćete sasvim sigurno bar još jednom poželeti  ― da se vratite!

Foto: Narodno pozorište u Beogradu