Crvena: samoubistvo nacije

    Strogo govoreći, ljudsko telo je privatna svojina. S obzirom na to, imamo pravo da raspolažemo njim onako kako želimo. U tom maniru, imam pravo na plastičnu operaciju. Ako želim, mogu da ofarbam svoju kosu u bilo koju boju. Tetovaže i pirsinzi su moj izbor. Najzad, abortus je moje pravo.   Isto tako, svako ima pravo na mišljenje. Neka su pozitivna, a neka negativna. Pravimo logičke greške. Zaključujemo, razmatramo, trudimo se da ne budemo indiferentni. Teško je sa mišljenjima. Greška je smatrati da su ona trivijalna i da ne nose posledice sa sobom. Iz tog razloga, često umeju da budu vrlo problematična.

     Reflektor teatar je predstavom Crvena: Samoubistvo nacije izašao pred publiku sa pričom o abortusu i nasilju nad ženama. Ženski rod je stavljen u prvi plan. Koliko god su bioetičke teme, poput abortusa i eutanazije izuzetno škakljive, smatram da u njihovoj osnovi leži vrlo jednostavan princip – imamo pravo na njih.
    Na sajtu Reflektor teatra objavljeno je da svakog sedmog u mesecu pripadnici ekstremističkih, desničarskih organizacija prave javne skupove na kojima prikupljaju potpise za zabranu abortusa. Uzela sam u obzir njihovu argumentaciju i primetila sam da se najčešće javlja argument da je abortus ubistvo. Ubistvo čega? Ličnosti? Vrlo jednostavnim biološkim objašnjenjem, ovaj argument se može odbaciti. Embrion star svega nekoliko nedelja nije ličnost. Embrion koji ima samo razvijeno srce i par ćelija nije osoba.

    Izučavajući bioetiku, pronašla sam razloge koji se navode u korist abortusa. Njegova zabrana narušava pravo žena da odlučuju i da raspolažu svojim telom kako žele. Činjenica je da vršenje takvog jednog ginekološkog poduhvata nosi izvestan rizik sa sobom – može dovesti do teških komplikacija, čak i do sterilnosti. Isto tako, komplikacije se mogu pojaviti i u trudnoći. Kod žene se mogu, na primer, poremetiti hormoni. Sami lekari će pre sugerisati abortus ako primete da te komplikacije mogu prouzorkovati mnogo veće probleme kod deteta ili majke. Pored toga, trudnoća ne nastaje uvek iz dobrovoljnih seksualnih odnosa. Živimo u svetu gde jednom dnevno možemo pročitati da je neka žena silovana. Sa moje tačke gledišta, njena želja za namernim prekidanjem trudnoće u tom slučaju je apsolutno opravdana i razumljiva. Najzad, tehnologija je dovoljno napredovala da putem različitih tehnika možemo videti da li se embrion razvija kako treba ili ne. Nepravilan broj hromozoma znači da će dete imati određeni poremećaj ili sindrom koji  može u velikoj meri otežati život deteta. I u ovom slučaju, abortus je potpuno opravdana solucija.

    Velika vrednost ove predstave leži u tome što nije direktno rekli da su za ili protiv abortusa. Jedan od glumaca je igrao ženu koja se kroz ceo komad borila sa sobom i sa svojim mislima. Zadržati ili odbaciti dete? Šta uraditi? Hoću li se kajati? Sa druge strane, imamo lika koji govori o tim pitanjima i pojavama kao o krajnje uobičajenim stvarima. Odluka je velika. Ali, ne sme se zaboraviti – odluka je samo moja. Đavo i anđeo koji nam stalno sede na ramenima nemaju pravo da odlučuju umesto nas. Život je lep. Život je patnja. Abortus je okej. Abortus je zlo. Nije ni čudo što pored svih tih misli, žena jednostavno želi da prestane. Šta da prestane? Ma, da prestane... Preplićući argumente za i protiv, uspeli su da nam daju sliku o abortusu koju imaju dve suprotstavljene strane. Čvrsto verujem da je publici postalo mnogo intuitivnije da prihvate stranu koja podržava abortus nego njenu suprotnost.

    Ideal koji država gaji o stopi nataliteta takođe nosi izvesne probleme sa sobom. Ono što u predstavi nisu uzeli u obzir, a što je jako bitno jeste ekonomsko stanje u državi. Svima su nam poznati slogani za povećanje nataliteta, poput, Dosta reči – nek zakmeči! Da li zaista mislite da trudnice u Srbiji dobijaju sve što je potrebno od strane države? Lično znam veliki broj slučajeva žena kojima je plata kasnila i po četiri meseca dok su bile na porodiljskom odsustvu. Upoznala sam roditelje koji odvajaju od svojih usta da bi deci mogli da kupe krevetac, odeću, pelene i odgovarajuću hranu koja je nestvarno skupa. Koliko god bolno zvučalo, nažalost, istina je – mnogi parovi se opredeljuju za život bez deteta ili samo sa jednim detetom upravo zbog nemanja dovoljno sredstava za njihovo izdržavanje. Čak i pored toga, država nalazi za shodno da brani abortuse i insistira na rađanju.

    Na kraju, zašto se ne govori dovoljno o nasilju nad ženama? Zašto ti isti desničari i njihove organizacije troše svoje vreme skandirajući na Trgu Republike da je abortus ubistvo a činjenice da je izvršeno preko dvadeset ubistava žena (tokom samo jedne godine) na brutalan način niko ne pominje? Nekoliko žena je ubijeno sekirom. Par njih je ubio sin. Ne-mali broj njih je muž pretukao na smrt. U novinama se ove stvari nazivaju ŠOKANTNIM. Ne, dragi građani, šokantno je što niko ne razmatra ovo pitanje ozbiljno. Šokantno je jer niko ne skandira na tom Trgu da treba da se zaustavi nasilje nad ženama. Šokantno je što ja sada pišem o ovom i što znam da će se ljudi i dalje baviti zabranom abortusa, a ne mnogo strašnijim i šokantnijim stvarima.

    Potrebna je velika hrabrost glumaca da izađu na scenu i kažu Jebi se, Srbijo! Fenomenalno je što se ovaj ֦sloganʺ može protumačiti na dva načina. Da li njega treba shvatiti kao izražavanje besa jer država očigledno ne ume da sortira svoje prioritete ili kao podizanje svesti o natalitetu? Dok su pevali tu pesmu, smejala sam se iz samo jednog razloga – ovo je rečenica koju najčešće imam u svojoj glavi kad se uhvatim bilo kakve priče o Srbiji. Međutim, to nije uopšte smešno. Ostatak publike je bio ozbiljan. Valjda je istina kada kažu da posle nekog vremena, stvari jednostavno postanu smešne. Još jedan zanimljiv podatak – u pesmi se javlja i stih – Jebem ti mater, Srbijo! Kod njega ne postoji dvosmislenost, već jasan i glasan bes. Ovde se već nisam smejala, već sam se maksimalno trudila da  utišam vrisak u svojoj glavi.
     Rađaj, Srbijo, sinove da brane državu, da teraju žene u kuhinju i da ih tuku kaišem. Rađaj ih da bi ponosni očevi rekli – Prvo, pa muško! Rađaj da ih nikad ne odvedeš na letovanje i zimovanje, da ne možeš da im kupiš nove knjige za školu, već ih šalji u gimnazije sa izdanjima iz ’89. Rađaj, da bi svi oni mogli da očuvaju patrijarhat i da se smeju sa drugim sinovima fori ֦On da brani, ona da rađa!ʺ. Rađaj, da bi svi oni bili ekstremni desničari. Rađaj, jer porođaj je najlepši bol. Rađaj, jer poenta države je samo natalitet, ostale stvari su nebitne. Ma, samo rađaj!

    Ponavljam poentu koju ova predstava nosi -  ženama se ne smeju oduzimati prava. Država ne sme da se upliće u lične izbore. Crkva nema pravo da govori o abortusu kao svojevrsnom grehu kada smo svi svesni da se mnogo teži grehovi svakodnevno dešavaju! Pedofilija, silovanja, psihičko i fizičko nasilje, ubistva – ovo su grehovi koje, iz dana u dan sve više marginalizujemo, a kao prioritete uzimamo stvari koje nikada ne bi trebalo uzimati kao problem ili, koristeći se crkvenim rečnikom, greh. Koliko godina nasilja još treba da prođe da bismo počeli ozbiljno da razmišljamo o tome?

Foto: Reflektor teatar