Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Do gole kože


0.0


Do gole kože

Premijera: 21. sep 2012.
Pisac: Pjer Valter Polic (po motivima priče Stivena Sinklera i Entonija Mekartena ), Režija: Pjer Valter Polic

Igraju:

Rajko - Vlada Živković
Trta - Nikola Milojević
Meče - Aleksandar Milojević
Željko - Ivan Vidosavljević
Velja - Zdravko Maletić
Ljuba - Čedomir Štajn
Prvi kandidat na audiciji - Bratislav Slavković
Drugi kandidat na audiciji - Nenad Vulević

Adaptacija, scenografija: Pjer Valter Polic, Kostimograf: Jelena Janjatović, Kompozitor/muzičar: Dragoslav Tanasković, Inspicijent/sufler: Nikola Stevović



I danas se sećam trenutka kada sam pre mnogo godina po prvi put došao u Kragujevac da sa ansamblom Teatra Joakim Vujić, održim radionicu o Šekspirovim dramama, iz čega je kasnije proistekla predstava Romeo i Julija. To je bio rad koji mi i dan-danas bolno nedostaje.... Moram da priznam, tada sam se zaljubio u onu šaškastu skupinu ispred i iza kulisa, u tu moju malu pozorišnu i umetničku porodicu, sa kojom prosto moram da ulećem u avanture, svaki put drugačije, svaki put praćene uvek drugačijim krizama, svaki put kreativne sa puno strasti. I svaki put na kraju te naše avanture nikako da poverujemo da nam je pošlo za rukom i da opet proslavljamo pozorište zajedno sa našom publikom.Tako su u prethodnim godinama nastale predstave poput Romeo i Julija, Seobe, Šeherezada i ova poslednja, Do gole kože. I svaki put sam imao onaj osećaj bliskosti sa našom publikom, da ona shvata da nismo tu da joj držimo pridike, već da zajedno sa njom doživimo snagu i magiju pozorišta. Upravo predstava Do gole kože nam govori o snazi pozorišta da nam menja život. To je priča koja se tiče svih nas, nas koji sanjamo o tome da budemo lepi, poželjni i uspešni, a u realnom životu se ustvari u borbi za opstanak suočavamo sa sopstvenim strahovima, slabostima i porazima. 

I kada na kraju naši junaci, s početka sasvim obični ljudi koji se dovijaju da prežive u džungli svakodnevnice, bez posla, bez perspektive, nevoljeni, stoje na bini, spremni da u pravom smislu te reči spuste pantalone, tada saosećamo sa njima, želimo im da postignu uspeh o kom sanjaju, a i mi se pri tome zabavljamo. Možda u tom momentu shvatamo da nije reč o tome da budemo seksi, nedodirljivi i neranjivi, poput svih onih likova sa TV-ekrana i časopisa koji nas svakodnevno nerviraju, već da je reč o tome da budemo svoji, da prihvatimo naše strahove i slabosti, da budemo autentični i pokažemo empatiju, da budemo sposobni da se nečim oduševimo i budemo hrabri. Da, možda to i jeste ključ za uspeh u životu. 
Pjer Valter Polic