Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Dom Bernarde Albe


nedelja 18. nov 2018. u 20:30
0.0

Broj ocena: 0;




Dom Bernarde Albe

Premijera: 05. apr 2018.
Pisac: Federik Garsija Lorka, Režija: Ana Grigorović

Igraju:

Bernarda - Dara Džokić
Ponsija - Svetlana Bojković
Angustija - Zlatija Ocokoljić Ivanović
Magdalena - Dubravka Kovjanić
Amelija - Zorana Bećić
Martirio - Sloboda Mićalović
Adela - Suzana Lukić
Marija Hosefa (glas) - Rada Đuričin
Devojčica - Sara Vuksanović

Autor adaptacije teksta i dramaturg: Vanja Nikolić, Scenograf: Marija Jevtić, Kostimograf: Katarina Grčić Nikolić, Lektor: dr Ljiljana Mrkić Popović, Kompozitor: Maja Bosnić, Dizajner zvuka: Dragan Stevanović Bagzi, Stručni saradnik za scenski pokret: Tamara Antonijević, Producent: Vuk Miletić, Organizator: Nemanja Konstantinović



Tišina!
Lorka je motiv i izvor za pisanje drame Dom Bernarde Albe pronašao u jednom bunaru. Nama je motiv za postavku pomenute drame bio jedan prozor. To je kuhinjski prozor koji je okrenut ka hodniku zgrade, baš kao i svi drugi kuhinjski prozori, drugih porodica koje tu žive, svađaju se, vole, mrze, plaču ili se tuku. I sve to se čuje. I svi su toga svesni. Ako uzavrle emocije i strasti ponesu, a prozor ostane otvoren, čuje se mnogo, čuje se sve, možda i previše. Zato se ponekad na prozoru stoji i prisluškuje. Ali se mnogo češće sa prozora sklanja ili se neko ućutkava.
Tišina!
Prva i poslednja Bernardina reč u drami je „Tišina“.
Na početku je znak za uspostavljanje odnosa unutar kuće, na kraju za uspostavljanje odnosa izvan, među svetom koji sluša. Upravo težnja za tišinom i konstantna nemogućnost da se ona ostvari jesu polazište ovog rediteljskog čitanja Dom Bernarde Albe. Šta znači ta tišina? I zbog čega je važna? Smrću muža Bernarda postaje muško u kući. Takva pozicija pred nju stavlja odgovornost i nameće zadatak da poput muškarca održi red, mir i čast. Ta namera proizilazi iz moralnih i verskih načela kojima se vodi, ali samo prividno. Bernardina briga za ćerke i potreba da se stvari drže pod kontrolom mnogo više je posledica njenog straha od toga šta će svet, odnosno selo da misli i kaže o njoj. Vodeći se strahom ona se trudi da sačuva čast svoje porodice, ona brine da obraz kuće ostane neukaljan, a upravo tim srahom od ogovaranja ona uništava ono što pokušava da zaštiti. Ponsija jedina u kući predstavlja sredinu u odnosu na koju Berdnarda postavlja svoje principe. Zato je njihov ondos na stalnoj liniji između prijateljskog i neprijateljskog, stalno u promeni uloga i igri moći. Ponsija jedina oseti i vidi emocije ćerki, njihove potrebe i želje, ali ona Bernardinim ćerkama nije zamena za majku, ona to ne može da bude, jer mora da poštuje nametnute društvene konvecije malograđanske sredine. To je sredina koja vlada nasiljem i strahom, gde dobri ljudi vođeni diktatorskim principima postaju zli. Zato je Ponsija tu samo da sluša, da služi i da povremeno otkrije ćerkama slast života i zabranjene emocije. Nasuprot tome Bernarda odnos prema ćerkama lišen je emocija. Njoj je važnije kako se one ponašaju, ne šta osećaju. Taj odnos se ogleda u paničnoj želji da se održi dostojanstvo i čast porodice.  Želja prerasta samu Bernardu i pretvara se u nasilje. Za njihovo dobro ona uspostavlja teror nasiljem, koje rađa novo nasilje i neminovno dovodi do katastrofe. Bernarda svoje ćerke štiti i skriva od sveta, koji ni u jednom trenutku ne vidimo, samo ga čujemo. Taj zvuk nije samo pitanje atmosfere, već je zvučna slika sveta izvan kuće, onog koji ćerkama nije dostupan i dozvoljen i zato stvara njihovu žudnju još većom i nepodnošljivijom. Muškarci se u ovom komadu ne pojavljuju fizički, ali su stalno prisutni kroz glas, pesmu, viku; seljaci koji jure Libradinu kći, žeteoci koji kreću u polje i konačno i sam Pepe, čiji zvižduk najavljuje katastrofu. Drama je postavljena u neizdrživu vrelinu izuzetno vrućeg leta. Ona još više podriva strast koja vlada u kćerima. Ta seksualnost je najstrože zabranjena, potisnuta je i pre nego što je smela da se rodi i time je postala još opasnija. Bernarda je svesna opasnosti njihove strasti i zato je u namera da ih na tiranski način drži dalje od izražavanja tih želja toliko uporna. Potisnute emocije na planu seksualnost, stvaraju  potpuno odsustvo emocija, zato prisustvujemo atmosferi punoj gorčine i mržnje među sestrama. Ali nije Pepe predmet njihovog sukoba, ne žele one njega. On je samo povod. One sve žele da ostvare svoje najdublje prirodne potrebe,  da savladaju nametnutu tišinu. Seksualnost o kojoj se ne govori, koja se ne pokazuje i koja ne sme da bude vidljiva, nemoguće je da ostane u tišini, skrivena.  Možda se prozori ka spolja i mogu zatvoriti, možda se ćerke i mogu naterati da ne izlaze, da nose crninu, da ne plaču, ali se vatra u njima ne može savladati. Zato su ženska strast i seksualnost, iako na početku neprimetne i tihe, do kraja čuju najglasnije, vrište do te mere da dovode do tragedije. I baš zato što ta tišina nije prijatna i prirodna, već je potisnuti vrisak i krik, on mora u jednom trenutku da se ispolji i neminovno vodi u smrt.

Vanja Nikolić