Don Paskvale

Donicetijev Don Paskvale i po tekstu, i po ličnostima, i po muzici, i najzad po izričnoj i utvrđenoj tradiciji, zamišljen je kao stvar lakoga, kaćiperskoga, blistavoga rokokoa. Onaj sladostrasni smešni starac iz Molijera koji hoće da je na silu mladoženja; pa lukavosti ljubavnoga para koje potiču iz jedne blistavo i naivno podmlađene Commedia dell arte; najzad stalni osmesi muzike, čipkasti orkestar, trileri, ironična podvlačenja (...)
Umesto rokokoa, zamišljen je dekor i kostimi iz ranoga širokoga renesansa, koji se tek iščaurio radosno iz teških okova zlurade i fantastične gotike. Linije široke, svežina stila koji se javlja i osvaja: sve to u krajnjoj suprotnosti sa muzikom, koja iz svakoga takta struji: slatko nameštena, pretrpana bezbrojnim ukrasima, zamrla u večnost svog osvojenog mudrog blaženstva. Ali ima draži taj kontrast, ima suptilnosti u tom kontrapunktu ljudi i onoga iz čega ljudi izviru; u toj opreci nevidljive muzike sa vidovnim prizorom. Opravdanje se može dati još ovako: htelo se, za slatku melodiju Donicetija da nađe većma italijansko doba, onaj renesans koji je u našim umovima vezan za Italiju neraskidnim reminiscencijama. I taj renesans odgovarao bi idealu Donicetijevog osnovnog nadahnuća, mada bi bio u sukobu sa slučajnostima rokoka u koje je Doniceti, prosto silom okolnosti, ubacio svoju početnu nimalo rokokosku inspiraciju. Lep i sladak je taj susret ispao, i muzika se baš za to milo i sveže kikotala, što se nije vezala za dekor (...)

Stanislav Vinaver