Dr

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Dr

Premijera: 26. jun 2008.
Pisac: Branislav Nušić, Režija: Jagoš Marković

Igraju:

Života Cvijović - Predrag Ejdus
Mara, njegova žena - Radmila Živković
Milorad, njihovo dete - Aleksandar Srećković
Slavka, njihovo dete - Ivana Šćepanović 
Ujka Blagoje - Branko Vidaković 
G-đa Spasojevićka, članica uprave obdaništa br. 9 - Aleksandra Nikolić 
G-đa Protićka, članica uprave obdaništa br. 9 - Olga Odanović 
G-đa Draga - Jelisaveta Sablić 
Velimir Pavlović - Nenad Maričić 
Dr Rajser - Darko Tomović 
Sojka - Nataša Ninković
Sojkin muž - Dragan Nikolić 
Klara - Ivana Žigon 
Pepika - Milan Vučković

Dramaturg: Molina Udovički, Scenograf: Boris Maksimović, Kostimograf: Božana Jovanović, Scenski govor: dr Ljiljana Mrkić Popović, Izbor muzike: Jagoš Marković, Dizajn tona: Vladimir Petričević, Specijalni efekti: Milan Alavanja, Producent: Borislav Balać



Nušićevo čulo smeha je bez premca – olimpijsko-bogovske lakoće, homerovsko, neobuzdano, silovito, buntovnički usmereno protiv svih stega („napregnutosti“, „bola“, „ružnog“) – pa čak ustremljeno i protiv svih ograničavanja svoga sopstvenog izraza (protiv „zanata“, protiv „veštine“). Taj nagon je u Nušiću bio tako neodoljiv da mu je i on sam podlegao. I u svome stvaranju se – očigledno – uzdao samo i jedino u njega. Otuda Nušić (kao i većina velikih stvaralaca) nije bio – „intelektualac“. On nikad nije (kao Sterija, recimo) pomno proučavao poetike, i zakonitosti, i mehaniku scene. Po našem mediteranskom mentalitetu i nestudioznosti, za njega je učenje bilo nešto što je svojstvo netalentovanih. Po prirodi izrazit romantičar – (boemstvo; nacionalna ekstaza; službovanje s Vojislavom Ilićem na Kosovu; doboši, zastave, trube, patriotski govori; Narodna odbrana; kalabreski šešir; „Dardaneli“, Skadarlija; otpuštanja iz službe i ostavke; materijalna kuburenja) – Nušić je verovao samo u nadahnuće i spontanost (...) Zato je njegov smeh imao nečeg ubojitog. I zato taj smeh nije bio ni gotski; ni skitski; ni varvarski; ni istočnjački; ni sotijski. U njemu nema ničeg gorkog, presnog, kao nasrtaj na ličnost – nego je mediteranski – kao oslobođenje, kao svojevrsna katarza. Svi se smeju svima, i u svima i sebi samima; svi u sebi razotkrivaju sopstvenu karikaturu kao negaciju nečeg ogromno moralno svetlog što se pomalja kao zora ružoprsta, ali (čak ni deklarativno) ne ulazi u komediju... jer je nad komedijom. To je ona skrivena suština Nušićeve komediografije.A jer je ona (slično Eshilu) sva sažeta u emociji smeha; i jer se ostvaruje ne „scenskom veštinom“, već jednim dubljim i nešablonskim postupkom slikarsko-karikaturalne vizije što se, po jednoj suptilnoj estetskoj zakonitosti, oživljava glumom i njenim sustvaralaštvom i njenim scenskim prestvaranjem te vizije (poput komedije dell` arte koja je ustala protiv renesansno-književnih pravila o „veštini“ i „zanatu“ kao jednom za svagda odgonetnutoj tajni pozorišta – i dokazala ogroman značaj glumačkog stvaralaštva; slično onome kako su hudožestvenici pozorišno stvorili Čehova; slično Beketu i Jonesku), Nušić je najmodernija i izrazita antidrama (...) Perspektiva Nušićevog daljeg dijalektičkog trajanja na pozornici i večitog osvežavanja novog u njemu, jeste upravo u sagledavanju da stojimo pred antidramom koju uvek treba prestvarati da bi se scenski ponovo oživela ova velika mapa karikatura. Njen dublji smisao. I genijalnost smeha.

Bora Glišić, Nušić – antidramaSrpska književnost u književnoj kritici – Drama, priredio Raško Jovanović; Nolit, Beograd, 1973.