Falstaf

O „Falstafu“

Verdijev dosanjani san

Sve je brbljivo i sve teče u uzvitlanom toku; neprekidan muzički rečitativ; orkestar iskorišćen sa puno duha i osećanja za žive boje; vic, dosetka blagi humor, groteska u neprekidnom toku; tkanje ansambla izvanredno složeno; cela partitura je jedna zvučna filigranska mreža... Ovi fragmenti iz tekstova Miloja Milojevića, Milenka Živkovića i Pavla Stefanovića, napisani 1940. godine povodom beogradske premijere „Falstafa“, najbolje svedoče o radosti stvaranja jednog kompozitora, u osmoj deceniji života, koji konačno ponovo (drugi put u životu) piše komičnu operu. Za vernu opersku publiku kojoj je Verdijevo ime često sinonim za samu opersku umetnost i koja napamet zna arije i duete iz „Trubadura“, „Travijate“, „Rigoleta“ ili „Aide“, „Falstaf“ će biti nešto sasvim drugačije od onoga što su do tada čuli.
Iz Verdijevih pisama zaista se vidi sa kakvim zadovoljstvom je radio na „Falstafu“, pišući ga „za svoju dušu“. Njegovo drugo delo u karijeri (posle prve opere „Oberto“ 1839) bila je komična opera „Jedan dan vladavine“ (1840) koja je nažalost neslavno prošla i mada se smatra da posle tog neuspeha Verdi više nije želeo da se vrati ovom žanru, on je zapravo celog života čekao dobar libreto. Konačno on stiže sa kompozitorom i libretistom Arigom Boitom (1842 - 1918). Sa Boitom ga je upoznao muzički izdavač Đulio Rikordi u pokušaju da motiviše Verdija, koji je posle „Aide“ odlučio da više neće stvarati nova dela. Boitova ideja da kompozitoru ponudi tekstove pisane prema Šekspirovim delima podstakla je Verdijevu inspiraciju jer je Šekspir bio jedan od njegovih omiljenih pesnika („čitao sam ga i iznova čitao još od ranog detinjstva“). Pored opere „Magbet“, izvedene 1847. godine, Verdi je „skicirao“ „Kralja Lira“ i želeo je da komponuje „Hamleta“. Prva opera Verdija i Boita bio je „Otelo“ (1887) koji je postigao veliki uspeh i kompozitor, koji je tada imao 74 godine, smatrao je da bi to bio lep završetak njegove karijere. Međutim Boito mu predlaže da napiše i komičnu operu čiji bi glavni junak bio jedan od „najpopularnijih komičnih karaktera u celoj engleskoj literaturi“ – Falstaf. Boito piše Verdiju da postoji još bolji način da završi svoju karijeru, a to je da sa smehom zadivi svet. Verdi konačno pristaje ne garantujući da će ova opera ikada ugledati svetlost dana, već će je, oduševljen temom, pisati iz sopstvenog zadovoljstva.
    Šekspir je inspiraciju za lik Falstafa, između ostalog, pronašao u narodnim svetkovinama kojima je od detinjstva prisustvovao. Svetkovine kojima se obeležavaju značajni datumi u životu jedne zajednice vode poreklo još od arhajskih vremena. One okupljaju i ujedinjuju ljude kroz pesmu, igru, rituale, mitološke predstave, kostime i maske i predstavljaju izvor za nastanak pozorišta uopšte. Prema Stivenu Grinblatu Falstaf je pandan Gospodaru Zbrke (vladaru određenih svetkovina) koji ustaljeni društveni poredak izvrće naglavačke. Svetkovine koje je on predvodio dopuštale su buntovništvo, prekoračenje granica, neposlušnost i raskalašno ponašanje da bi se po njihovom završetku sve vraćalo u red. Kostimi i maske su se podrazumevali i pod maskom je svako, bar na trenutak mogao da bude neko drugi, pa i da prosjak postane kralj. Kostimi su često prenaglašavali fizionomiju u vidu dugih noseva ili velikih stomaka i činili karaketer lika. Tako je i Falstaf dobio svoju prepoznatljivu korpulentnu siluetu ali i nepopravljivi karakter po kojima će ga publika u pozorištu odmah prepoznati ma u kojoj predstavi da se pojavi. A kod Šekspira se pojavljuje u „Henriju IV“ (I deo, 1596-97), „Henriju IV“ (II deo, 1597-98 ) u „Henriju V“ (gde se pominje njegova smrt, 1599) i „Veselim ženama Vindzorskim“ (oko 1597-1601). Ova poslednja je, prema legendi, nastala po želji kraljice Elizabete I koja je htela da vidi kako će se Falstaf, sa svim svojim osobinama, snaći u ulozi ljubavnika. Vitez kukavica, pijanica, protivnik moralnih načela i svakog autoriteta, obdaren domišljatošću, duhovitošću i sposobnošću za lepo izražavanje mogao je da postane samo lažni udvarač  koji poštuje sopstvena pravila i ide za svojim interesima. Ali, izmešten iz istorijskog u građanski komad Šekspirov čuveni lik se ne snalazi više u novoj sredini i novoj društvenoj klasi i ovoga puta on je taj koji je prevaren. 
Arigo Boito, veliki poznavalac Šekspirovog dela, stvoriće operski lik Falstafa kombinujući elemente pomenutih komada ali će za osnovu predstave odabrati „Vesele žene Vindzorske“. Boito je kao operski kompozitor  (poznat po „Mefistofeleu“ iz 1868) bio suštinski upoznat sa konstrukcijom operskog dela i za „Otela“ i „Falstafa“ je napisao libreta za koja se smatra da predstavljaju najbolje tekstove ikada napisane za italijansku operu. O bliskoj saradnji između Boita i Verdija na libretu opera svedoči njihova bogata prepiska a rezultat su dva dela koja predstavljaju kulminaciju Verdijevog stvaralaštva i same italijanske opere.    Opera „Falstaf“ je po svojim karakteristikama specifična koliko za samog Verdija toliko i za opersko stvaralaštvo u celini. Ona predstavlja svojevrstan most ka modernoj muzici. Prema Džulijenu Badnu može se reći da „Falstaf“ započinje novu tradiciju koja će se odraziti u Čileinoj „Adrijani Lekuvrer“, Pučinijevim „Boemima“ a možda najviše u „Đaniju Skikiju“ – svaka od njih mu odaje počast. U ovom delu ne dominiraju arije, dueti ili horovi, kao u prethodnim Verdijevim operama, već ansambli, a u celini je koncipirano kao jedan neprekidni tok. U tom smislu „Falstaf“ predstavlja sasvim novi stil bufo opere koja u osnovi poseduje elemente ovog žanra gde sa jedne strane, prema Nadeždi Mosusovoj, važnu karakterstiku muzičke dramaturgije čine ansambli kao ključni činioci u razvoju akcije i muzike a sa druge su, radi kontrasta, dati lirski momenti „za šta je predviđen par mladih ljudi koji će posle niza prepreka ostvariti svoju sreću“. U ovom slučaju to su Naneta i Fenton čija iskrena osećanja predstavljaju kontrast Falstafu i njegovom poimanju ljubavi. Njihovi kratki dueti su nit koja povezuje celu operu čime je Boito ostvario svoju zamisao kada je rekao: „voleo bih da kao što neko pospe šećer po torti pospem celu komediju tom srećnom ljubavlju“. U napomeni za izvođenje ove opere, koju definiše kao lirsku komediju, Verdi je skrenuo pažnju da ona mora da se peva na drugačiji način od dotadašnjih komičnih opera uz pokretljivost na sceni i mnogo jurnjave.
Za samog Verdija Falstaf je nevaljalac koji pravi različite nestašluke ali je u svemu tome pre svega zabavan. Alisa, Meg, gospođa Kvikli i Naneta kroz celu operu upravo pokušavaju da ga spreče da obmanjuje druge. Istovremeno Alisa želi da ismeje bezrazložnu ljubomoru svog muža Forda a sve zajedno da se Naneta i Fenton venčaju mimo običaja vremena odnosno ugovorenih brakova. Završna scena sa prerušavanjem u Crnog lovca, u vile i veštice, sa zamenom identiteta i kulminacijom koja donosi konačnu kaznu Falstafu nosi elemente svetkovine koja se po tradiciji, pre povratka u red i svakodnevni život, često završavala gozbom na koju će prisutne odvesti glavni protagonista uz Fordove reči – „Falstaf časti“. Verdi operu završava, kako je sam nazvao, „komičnom fugom“ čiji je tematski materijal, prema Badnu, „izvađen iz srca opere“, uz reči „Sve na svetu je šala“ i „Ko se zadnji smeje najslađe se smeje“.
    Premijera „Falstafa“ održana je u milanskoj Skali 2. februara 1893. godine u vreme karnevala (kao što je i premijera „Aide“ 1872, na primer, izvedena tokom sezone karnevala). Bio je to nacionalni događaj kome su prisutvovali dopisnici iz cele Evrope a u publici su bili ministar obrazovanja, dramski pisac Đakoza, slikar Boldini (autor jednog od najpoznatijih Verdijevih portreta) i kompozitori Pučini i Maskanji. Uspeh je bio potpun.
    Na ceduljici koja je mnogo godina kasnije pronađena u partituri „Falstafa“ Verdi se oprostio od svog junaka, „starog komičnog tipa“ ispraćajući ga u svet pozorišta u kome će u različitim maskama u svim svojim mnogobrojnim oblicima, svim vremenima i svuda biti „večito istiniti“ Falstaf.

Vanja Kosanić