Figarova ženidba

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Figarova ženidba

Premijera: 21. okt 2010.
Pisac: V. A. Mocart, Režija: Jagoš Marković

Igraju:

Grof - Vladimir Andrić / Vuk Zekić
Suzana - Snežana Savičić Sekulić / Aneta Ilić k.g.
Grofica - Katarina Jovanović / Ana Petričević
Figaro - Nebojša Babić / Vuk Matić
Kerubin - Iva Profaca / Željka Zdjelar
Marcelina - Svetlana Bojčević Cicović / Ivanka Raković
Bartolo - Dragoljub Bajić
Bazilio - Darko Đorđević
Don Kurcio - Igor Matvejev
Barbarina - Marija Mitić / Nataša Đikanović
Antonio - Pavle Žarkov / Miloš Đuričić
Sluge: Ognjen Vitković, Luka Pređa, Milan Gerdijan, Stanko Đalić, Nikola Katić, Vanja Mijajlović, Tamara Pjević

Libreto, prema komediji Pjer-Ogistena Karona de Bomaršea: Lorenco da Ponte, Dirigent: Premil Petrović, Scenograf: Boris Maksimović, Kostimograf: Bojana Nikitović, Specijalni efekti: Milan Alavanja, Scenski pokret: Ferid Karajica, Asistenti reditelja: Aleksandar Nikolić, Stevan Marković, Pomoćnik reditelja: Biserka Savić, Asistenti dirigenta: Ana Zorana Brajović, Stefan Zekić



JEDNOSTAVNO... KOMPLIKOVAN
Oduvek sam se pitao na kom jeziku zapravo treba misliti Mocartovog Figara. Bomaršeova drama, po kojoj je urađen libreto, napisana je na francuskom, radnja se dešava u Španiji, libreto je Da Ponte napisao na italijanskom, a muziku je komponovao Nemac koji živi u Austrougarskoj. Odgovor je, naravno, da ova opera govori svim tim jezicima i to istovremeno. Mocartov  Figaro je evropska opera par excellence. Mocart je tečno govorio više jezika i njima se sa lakoćom poigravao. Post prandium la sig’ra Catherine chés uns. wir habemus joués colle carte di Tarock. Á sept heur siamo andati spatzieren in den horto aulico. faceva la plus pluchra tempestas von der Welt. Ovu smešnu i šarmantnu rečenicu, Mocart je zapisao u dnevniku svoje sestre. Svaka reč je na drugom jeziku, ali njihova povezanost je logična, one tvore rečenicu. Snaga koja od prostog skupa ovih reči stvara celinu, jeste sintaksa. Mocart se kretao u različitim muzičkim tradicijama, francuskoj, nemačkoj, italijanskoj, a ono što je davalo celovitost toj heterogenosti bila je nova forma koju je doneo klasični stil – sonatni oblik. Suština sonatnog oblika zapravo je drama – predstavljanje sukobljenih elemenata čije se tenzije zaoštravaju i na kraju razrešavaju. Do Mocarta opera je bila katalog sistematizovanih, jasno odeljenih afekata. Osnovna forma je bila arija u kojoj su se predstavljale statično i oštro oivičene jedna ili eventualno dve emocije – očaj i nada, ljubav i tuga. Stvarna drama događala se u recititativima. Kod Mocarta drama se događa u muzici i centar opere postaje ansambl. U njemu nastupaju protagonisti koji se, kao pojedinci, svako u svom afektivnom svetu, konfrontiraju jedan drugom. Svako govori svojim jezikom, ali se ipak međusobno razumeju. Oni predstavljaju zajednicu. U utopiji tog netotalitarnog totaliteta, zajednica izrasta upravo iz suprotstavljenih težnji koje se ne žrtvuju, a ipak harmonizuju. Moglo bi se reći da je istovremenost različitosti osnovna karakteristika Mocartovog stila. Kompleksnost je drugo ime za Mocarta. Sve je u stalnoj promeni, transformaciji. Kao što u ansamblima tek razrešeni konflikt zamenjuje novi konflikt, tako i svaka pojedinačna situacija nije jednodimenzionalna jer su istovremeno predstavljeni pojedinci i njihovi suprotstavljeni interesi. Za razliku od prethodne operske tradicije u kojoj se pojavljuju idealizovani junaci, više operske ideje nego likovi, Mocart izvodi na scenu potpuno žive ljude sa svim njihovim kontradikcijama. Ne samo da u društvu koje stvara Mocart, svako priča na svom jeziku, nego i svaki pojedinac neprestano izgovara rečenice kao što je ona koju je Mocart zapisao u dnevniku svoje sestre. I, paradoksalno, ma koliko svaki lik bio kompleksan, ipak svako zadržava i svoju jasnu individualnost, svoj svet – Figaro nikada ne bi mogao pevati arije Grofa, kao što se ni Grofica ne bi mogla izraziti Suzaninom muzikom. Rezultat takve kompleksnosti jeste da u njegovim operama ne postoji baš niko ko je sasvim antipatičan. Ako čitate tekst libreta, postoji velika šansa da, na primer, Grofa vidite kao čoveka koji zloupotrebljava svoj položaj da bi dobio zadovoljenje svojih čulnih potreba, Don Đovanija kao nemoralnog ženskaroša koji je pritom i ubica, ili Don Alfonsa kao cinika koji uživa da uništi svako poverenje u ljude i život. Ali kada slušate Mocartovu muziku, vi imate puno razumevanje za svaku životnu situaciju i na kraju krajeva, simpatiju za svaki lik. Mocartova muzika ne interpretira tekst, već ga transformiše. Mocart ne konstruiše svoje likove iz perspektive nekakve zamišljene celine, već komponuje iz situacije sada-i-ovde svakog lika. Samim tim što ih stvara iznutra, iz njih samih, on ih ne vrednuje. Mocart stvara žive ljude. Kao jedan od retkih susreta odličnog teksta i velike muzike u operskoj literaturi, izdvaja se saradnja Mocarta sa Da Ponteom. U tri opere, Figaro, Don Đovani i Cossi Fan Tutte, koje su stvorili zajedno, prikazan je čitav kosmos karaktera, emocija i ljudskih odnosa. Načini postojanja i politike zavođenja kao osnovne teme ovih opera, izlažu se kao pitanja bez odgovora. Finala Mocartovih opera nemaju uobičajenu funkciju da razreše tenzije u raspletu. Kao isečci iz života, ove opere ostaju potpuno otvorene. Sve se završava harmonično, celina je zaokružena a da se problemi zapravo ne razrešavaju. Mocartove opere prikazuju život i pružaju utehu. U tome je Mocartova aktuelnost.

Premil Petrović