Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Gde je nestao Harms


0.0

Broj ocena: 0;




Gde je nestao Harms

Premijera: 06. maj 2015.
Pisac: Mila Mašović Nikolić, Režija: Angelčo Ilievski

Igraju:

Dnil Ivanovič Juvačov Harms - Dušan Matejić
Harmsova majka; Marina, Harmsova žena - Evgenija Stanković
Harmsov otac; Psihijatar - Risto Bukvić
Jelizaveta, Harmsova sestra - Maja Banković
Klaudija, Harmsova ljubavnica (glumica) – Katarina Mitić / Jelisaveta Karadžić
Inspektor 1, mlađi - Marjan Todorović
Inspektor 2, stariji - Aleksandar Mihailović
Vitez - Dragoslav Savić
Dete - Luka Grubišić

Scenografija: Veljko Stojanović, Kostimograf: Ivana Mladenović, Muzika: Darija Andovska



Ova predstava je duboki krik za slobodom, kako društvenom tako i ličnom. Ona govori o rastu i padu jednog slobodnog čoveka, koji se na svoj poseban način bori za slobodu u diktaturi, u jednom trulom, podmuklom i licemernom društvu. Jasno je da je slobodni čovek najveći i najgori neprijatelj vlasti, posobno one koja režimski vlada. A u svim tim velikim diktaturama nema prostora za apsurd i besmislenost.

Mi danas živimo Harmsa. Ukoliko samo promenimo ugao posmatranja, jasno ćemo videti da je sve oko nas strašno besmisleno i shvatićemo da je to naša realnost. Raditi Harmsa je zadovoljstvo i izazov. Njegov lični život i njegovo stvaralaštvo su jedan veliki svet, poseban, začudan, nama iako dalek istovremeno blizak. Taj njegov svet je i naš svet, ta njegova borba je i naša borba, svi smo mi Harms na neki način. Na život u jednom tako prljavom svetu u kome su sve norme poremećene, u kome je sve pomereno, u kome sve gubi svoj smisao, u kome se sve maskira i skriva, u kome sloboda nestaje a svi to polako prihvataju, pozorište ne sme da ostane ravnodušno. Ono mora da postavlja velika pitanja, da se bori, da prati sve društvene anomalije i da ih komentariše, ali istovremeno mora i da dâ nadu da možda može nekako drugačije, što je i njegov suštinski cilj.

Naš svet u ovoj predstavi sačinjen je upravo tim mešanjem realnosti i besmislenosti, života i magije. Taj naš svet nema granice, preko njega snažno komentarišemo, postavljamo velika pitanja na sopstveni način, za koji mislimo da je interesantan a pritom direktan. Naša predstava ne nudi odgovore, samo postavlja pitanja, zadire u sve segmente života, otvara posebne priče, govori o svemu šta nas okružuje. Beg u komično je samo skrivanje jedne duboke tragedije.

Harms otvara ogroman prostor da svako nađe svoj način i da progovori o onome što je njegov sopstveni bol, o onome što nedostaje, o onome što je san i život istovremeno, o nekom svom svetu, da ispriča neke svoje duboke iskrene priče. Preko Harmsa sam se trudio da progovorim o jednom raspadnutom i apsurdnom društvu u kome živimo, o malograđanskom mentalitetu, uskraćivanju slobode, političkoj i državnoj represiji, omalovažavanju. Ova predstava je moj duboki i lični krik, naš zajednički krik…