Vratio se Harms

Gde je nestao Harms
Narodno pozorište u Nišu
Piše: Dušan Milijić
02. mar 2018.

Kada je prvi put odigrana na sceni niškog Narodnog pozorišta (6. maja 2015), predstava Gde je nestao Harms s pravom je dočekana kao veliko osveženje niškog teatra. Najzad se pojavilo nešto potpuno novo, sa krajnje fascinantnim idejama, originalnom pričom, prejakom porukom. Iako urađena prema istinitim događajima, iako smeštena u strogo omeđeni istorijski kontekst – to nije umanjilo univerzalnost tragične priče o poznatom ruskom (sovjetskom) piscu i disidentu Danilu Harmsu (1905–1942).

Ovo nije prvi put da Harmsov život bude nadahnuće ovdašnjim autorima: još 1987. snimljen je jugoslovenski film Slučaj Harms, sa Franom Lasićem u naslovnoj ulozi, a inače nije čudno ni to što je život Danila Harmsa nepresušna ispiracija umetnicima svih epoha. Biti nadrealista, satiričar, uz to predstavnik književnosti apsurda u Staljinovom Sovjetskom Savezu, to je već samo po sebi dovoljno iritantno i kontroverzno, a kad se još moderna umetnost i savremene pozorišne tendencije udruže i pomešaju sa tekstovima koje je Harms ostavio za sobom – tada dobijamo prvoklasnu dramu u kojoj više ne znamo šta je apsurdnije i paradoksalnije: da li Harmsov život, da li Harmsovo stvaralaštvo, da li društvo i okolina u kojima je Harms stvarao, da li predstava koju gledamo...

Ako je Harms pisao drame apsurda, onda se može reći da je predstava Gde je nestao Harms ništa drugo nego jedan veliki i vrhunski smisleni apsurd apsurda.

„Jasno je da je slobodni čovek najveći i najgori neprijatelj vlasti, posebno one koja režimski vlada“ – stoji u opisu predstave – „a u svim tim velikim diktaturama nema prostora za apsurd i besmislenost“.

Velike diktature same za sebe i jesu veliki apsurd, ali one takav pojam ne dopuštaju, jer bi upravo umetnost apsurda do kraja razotkrila njihovo pravo lice. Zato su pisci poput Harmsa bili trn u oku tadašnjem režimu i zato je Harms, zajedno sa svojim stvaralaštvom, jednostavno morao da iščezne.

Sa druge strane, Harms je samo simbol i predstavnik brojnih, zapravo neizbrojivih umetnika i buntovnika koji su ne samo u staljinističkoj, nego u svakoj mogućoj diktaturi jedan za drugim nestajali i padali u zaborav kao da nikada nisu ni postojali.

Reditelj Angelčo Nikolovski nedvosmisleno je naglasio kako se preko jedne prohujale epohe zapravo progovara i o današnjoj malograđanštini, političkoj represiji i omalovažavanju, te da je cela predstava jedan veliki krik za slobodom, ne samo društvenom nego i ličnom.

Iako pre svega biografska i u suštini realistična, ova predstava zadire i u domen harmsovskog nadrealizma, tako da prelazi u izvesni magijski realizam, a scene iz Harmsovog života tako su vešto uklopljene i izmešane sa tekstovima Harmsovih drama da u nekim momentima ne znamo da li se pred nama na sceni odvija Harmsov život ili je to scena iz nekog Harmsovog dela. Ustvari, izgleda da je to svejedno (ili: sve jedno), jer čak i živeti slobodan život i pisati knjige u takvim vremenima bilo je ništa drugo nego potpuni apsurd i besmislica.

A da se sve lako može preneti i na savremeno doba, pokazuje karakteristična scena koju bismo mogli krstiti kao švedski sto: gomila proždrljivaca hrani se živim čovekom koji pasivno leži na stolu! Ovo može biti motiv iz neke Harmsove drame, može biti simboličan prikaz Harmsovog života, može biti alegorija staljinističke epohe, ali i slikovita metafora današnjice, kada čaršijska zavidljivost, i to mnogo više nego režim, tako lako pojede i proguta svaki mogući individualizam jedinke.

Svevremena tema, dobra režija, sjajna gluma, originalna scenografija (Veljko Stojanović) i brojni drugi kvaliteti doprineli su da predstava Gde je nestao Harms dobije brojna priznanja, iz kojih treba izdvojiti nagradu za najbolji pozorišni komad na 52. festivalu „Joakim Vujić“, kao i nagradu tumaču naslovne uloge Dušanu Matejiću na Festivalu pobednika festivala u Rakovici.

U najavi je rečeno da predstava ne nudi odgovore, ali zato postavlja brojna i zabrinjavajuća pitanja, pa iako traje skoro dva puna sata, itekako vredi provesti to vreme u sali niškog Narodnog pozorišta ne bismo li iz apsurda, koji nam se nameće iz scene u scenu, pokušali da ipak izvučemo neke smislene poruke – da ne doživimo i mi da naše neostvarene ideje sutra budu samo hrana gladnom i zavidnom društvu!

Foto: Narodno pozorište Niš