Gradsko pozorište "Teatar 91" Aleksinac

Pozorište i život. Da li se može povući granica? Ili smo svi mi pomalo glumci, bolji ili lošiji, na pozornici ili u parteru, svesno ili ne, igramo svoje uloge. Ako je gluma urođena čovekovoj prirodi, onda je pozorište životna potreba. Privlačnost pozorišta je u tome što u zamračenoj sali, kad se zavesa digne, počinje na pozornici da se dešava jedan život koji je u nečemu pomalo i naš.

Počeci pozorišta datiraju još od 1938. godine. Prva predstava bila je "Tri karte za Holivud". Samo dve godine kasnije, 1940. godine stvorena je pozorišna diletantska grupa "Deligrad". Njeni osnivači bili su Bora Stanković-Leskovčanin, aleksinački đak koji je do rata učio trgovačku akademiju u Beogradu. Glumci su bili Radmila-Maca Timić, njen brat Miško, Olga-Duda Ivanović, Branka Mitić i dr.

Predstave su igrane u sali Učiteljske škole na letnjoj pozornici na Brđanci. Repriza nije bilo, samo premijerna izvođenja. Prihod od ulaznica korišćen je za izradu dekora, nabavku rekvizita... Već prvih dana po oslobođenju, 1944. godine počelo je okupljanje amatera, jer je infekcija pozorišnim virusom trajala, tu spasa nema. Nezvanični početak rada posleratnog pozorišta mogao bi se vezati za priredbu održanu za ruske i naše borce 23. oktobra 1944. godine u sali Gimnazije.

Na programu su bile ruske i naše pesme, "Kaćuša", "Budi se istok i zapad"... Vrlo brzo su pravljene male priredbe. Bilo je mnogo pesama: solo, dueta i malih horova. Sve to igrano je u sali Učiteljske škole. Amaterska družina išla je i u sela. Istovremeno, užurbano se radilo na renoviranju sale i pozornice kao i pomoćnih prostorija Učiteljske škole. Počelo se sa pripremama za izvođenje ozbiljnijih stvari. Prva među njima bila je "Zemlja nam je život". To je adaptacija Tolstojevog dela koju je pripremila Olga Ivanović. Deo inventara nabavljen je kod imućnih gradskih porodica, a bilo je i poklona građana. Za premijeru sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta. Inače, mnogi amateri spavali su u garderobi Učiteljske škole. Po sećanju Ratka Stevanovića, to se dešavalo često. Tu je pripremana i prva Nušićeva komedija "Gospođa Ministarka". Maca Timić je bila prva ministarka. Ulogu je ostvarila u režiji svog muža, Predraga Dinulovića. I dalje dok je igrala na pozornicama Niša, Smedereva, Zaječara, Tuzle, Prištine i Kruševca, tih se uloga nije odrekla.

Svakako, treba spomenuti da je za epizodnu ulogu Mace komičarke u drami "Kolomba" dobila nagradu "Joakim Vujić". O značaju ovog priznanja govori činjenica da su članovi žirija bili Zoran Radmilović i Soja Jovanović. Maca je igrala zajedno sa Olgom Ivanović, Brankicom Mitić...

Kako se državni i društveni život stabilizovao, škole i fakulteti su organizovali rad, tako su amateri odlazili na studije za drugim poslovima iz Aleksinca.
Neki od njih su završili dramske studije i igrali u drugim mestima, povremeno svraćajući u svoj rodni grad. Bio je to slučaj i sa Olgom Ivanović. Napustili su grad i drugi: Dragan Milanović, Branka Mitić (Beograd), Ljubiša Krstić (Zaječar). Na aleksinačkoj sceni ostavili su tragove neki reditelji. Tako, dok još nije bilo Doma kulture, igralo se u bioskopskim salama Žitkovca, Aleksinca, Al. Rudnika. Dramska sekcija Doma omladine izvela je Nušićevo "Sumnjivo lice" u režiji Saše Jovanovića. Ovom predstavom Aleksinac se 1974. godine predstavio publici na prvoj Zonskoj smotri amaterskih pozorišta. Proslavljeni Popovićevi junaci, Nikoletina Bursać i Vuk Bubalo, imaju u Aleksincu svog reditelja Dragišu Bobija Popovića.

Na Zonskoj smotri amaterskih pozorišta u Žitkovcu predstavio se dramatizacijom "Doživljaji Nikoletine Bursaća" – Dragiša Popović. Potom je režirao "Vuk Bubalo". Popović je radio ponovo sa amaterima. Obavio je adaptaciju narodne pesme "Smrt Omera i Merime" i učestvovao na Zonskoj smotri 1976. godine. Pored domaćih glumaca, učestvovali su i gosti amateri iz Gnjilana: Dragan i Stanica Trajković i Jelena Popović. Ulogu nesrećne Merime tumačila je Mirjana Čubrilo. Potom, 1977. godine osnovana je dečija scena pri Radničkom univerzitetu. Izgradnjom Doma kulture 1977. godine Aleksinac je dobio prave uslove za pozorišni život. Gostuju i profesionalna pozorišta Beograda, Niša, Šapca, Kruševca. Ređala se predstava za predstavom. Treba reći da su sedamdesete i osamdesete godine obeležene radom Duke Jovanovića. Tamo iza zelene stene, i Mišolovka, Nemirna nedelja, Hasanaginica i Sumnjivo lice, Ranjeni orao...

Ove predstave učestvovale su na Zonskim i Republičkim smotrama. Marina Trifunov se vratila sa pohvalom za najbolju žensku ulogu. Takođe su pohvaljeni: Ančević Srđan, Zorica Milovanović, Jelena Popović...

Valja istaći, da je uz druge glumce na Festivalu nagradu ponela Ljiljana Andrić, tumačeći Živku ministarku. Pokojna Ljiljana Andrić, svojim bogatim glumačkim znanjem, ostavila je dubok trag u pozorišnom životu Aleksinca.

No, valja istaći veliki doprinos u afirmaciji pozorišta i osnivanju "Teatra 91", glumici Mili Dinulović. Svojim bogatim pozorišnim i glumačkim znanjem nagovestila je put pozorišnoj budućnosti. Sa glumcima su radili i poznati reditelji kao što su: Ivan Klemenc, Peđa Stoimenović, Mihailo Vukobratović, Miško Dinulović, Jug Radivojević, Fuad Tabučić, Dragan Ostojić i drugi. "Teatar 91" je 2003. godine postao samostalna ustanova u kulturi, budžetski korisnik. Te godine, pozorište dobija prve zapošljene saradnike i polako radi na tehničkoj opremljenosti. Nekoliko godina kasnije, Gradsko pozorište se moglo pohvaliti najsavremenijom tehničkom opremom, kao što su terenske "bubice", bežični mikrofoni, širokopojasni mikrofoni. Takođe radi na opremanju svetlosne kabine celokupnom opremom za njeno funkcionisanje, što je sada u rangu mnogih profesionalnih pozorišta. Danas Gradsko pozorište "Teatar 91" može biti domaćin svim profesionalnim pozorištima i sve njihove zahteve ispoštovati, kako svetlosnom tako i tonskom opremom.

Korišćen materijal iz knjige
"Pozorišni spomenar Aleksinca 1940-1990."
Autori: Ružica Stevanović i Gordana Mirković
Izdavač: Centar za kulturu i umetnost Aleksinac