Heda Gabler

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
8.0

Broj ocena: 1;

Heda Gabler

Premijera: 20. feb 2011.
Pisac: Henrik Ibzen, Režija: Suzana Trišić

Igraju:

Jergen Tesman, državni stipendista kulturne istorije - Aleksandar Đurica 
Gospođa Heda Tesman, njegova žena - Nataša Ninković 
Gospođica Julijana Tesman, njegova tetka - Olga Odanović
Gospođa Elvsted - Anastasia Mandić
Sudija Brak - Ljubomir Bandović
Ejlert Levborg - Nebojša Dugalić

Prevela: Olga Moskovljević, Dramaturg: Slavko Milanović, Scenograf: Aleksandar Denić, Kostimograf: Katarina Grčić Nikolić, Kompozitor: Anja Đorđević, Scenski govor: dr Ljiljana Mrkić Popović, Koreograf: Tamara Antonijević



Prva izvođenja većine Ibzenovih drama izlazila su iz okvira pozorišnog događaja i izazivala burne rasprave i oštra društvena suprotstavljanja. O polemičkoj atmosferi i značaju koji su im Ibzenovi savremenici pridavali govori i to što su ih istoričari neretko tretirali  kao događaje ravnopravne realnim, kao istorijske činjenice koje su uticale na  formiranje moderne svesti. Žestoke rasprave o odlasku iz „lutkine kuće“ Nore Helmer, do danas su osnova svakog razgovora o ravnopravnosti žene. I Heda Gabler ne prestaje da uzbuđuje duhove, danas kao i u vreme prvih izvođenja. Ali za razliku od Nore, Heda nije dobila pristalice, naprotiv, izazivala je odbojnost. Nora je, poput Antigone, bila „svetica kulture“, još uvek je pripadala civilizovanom, iako personalno opasnom sistemu vrednosti. Heda je prekoračila granicu. Poput Medejine tragedije, njena tragedija je pretila da ugrozi našu kulturu. Njena tragedija nije zaslužila strahopoštovanje savremenika. Kao Medeja, Heda nije bila „svetica kulture“, nego pretnja za kulturu. Nije zaslužila ni formu odobravanja – savremenici su u njoj videli svirepu, nepripitomljenu, netolerantnu osobu. A jedan kritičar Hedu je nazvao „monstrumom“ i „pobačajem“ Ibzenove imaginacije, dodajući da je „Ibzenova moderna drama, drama abnormalnosti“, a da „njeni glavni likovi nemaju ništa humano u sebi, osim ljudskog tela u koje su odeveni“. Čak je i Georg Brandes, jedan od najozbiljnijih tumača Ibzena, Hedin slučaj smestio u sferu patologije. Kao partikularan slučaj, ona nije odgovarala ni konceptu individuuma, ni konceptu književnog lika tog vremena. Ipak, Brandesovu ocenu opovrgla je vitalnost ovog lika: i sto dvadeset godina nakon nastanka, Heda Gabler uspeva da obezbedi puno misaono i emocionalno učešće gledaoca – kao da je danas napisana! Ko je Heda Gabler? Na kojoj ličnoj vrednosti je zasnovana njena arogancija? S kojim pravom od drugih zahteva sve, a sama nije sposobna ni za običnu ljubaznost? To su pitanja koja i danas sebi postavljaju glumci ovog Ibzenovog dela, popularno nazivanog „ženskim Hamletom“. Heda Gabler je bila logična, krajnja konsekvenca Ibzenovog radikalnog individualizma. Ibzenov biograf, Ivo de Figueiredo, piše da Ibzenov individualizam predstavlja ishod dužeg procesa koji se tokom devetnaestog veka odvijao kroz „seriju dodira rukom“ – od učitelja prema učeniku; a „dodir“ ruku Kjerkegora i Ibzena predstavlja kulminaciju. Promena, koju neki nazivaju „gigantskom transformacijom zapadnog mentaliteta“, bila je spremna dugo pre Ibzena. Šezdesetih godina liberalizam i vera u individuum dostigli su vrhunac. Sve osnovne vrednosti dovedene su u pitanje: sloboda i društvo, vera i znanje, ideja i stvarnost, individuum i svet. Otpor prema tradiciji, autoritetima i institucijama, konflikt između nauke i vere, etički individualizam, psihološko „učenje o duši“, interesovanje za maštanje i ludost, postali su obeležje duha vremena. Individuum je postavljen u centar, a time je primio na pleća i strašan teret da sam rešava sve zagonetke života, čak i ako je to podrazumevalo negiranje Boga. Ibzen je veliki pesnik ovog istorijskog preobražaja. Za njega je pisanje oduvek bilo „bojno polje“, a cilj borbe – preoblikovanje društvene mape. Prvenstvo je trebalo da pripadne pojedincu – „aristokratizmu njegovog karaktera, svesti i volje“. Ibzen ostavlja iza sebe „sveti kolektivizam“ (i romantizam)  i okreće se „svetom individualizmu“ (Gudliev Bø). Od Pera Ginta, koji „likuje zbog snage svoga ja“ i Branda, „novog čoveka“ moderne Evrope (oslobođenog stega tradicije i institucija, ali koji još uvek simbolički reprezentuje desakralizovani kolektiv), preko usamljenih boraca „etičkog individualizma“, poput doktora Stokmana i Nore, Ibzen se, u svojoj doslednosti, neminovno približavao Hedi Gabler. Hedi koja reprezentuje – samu sebe. Ili: jedan nevidljivi entitet koji će dobiti ime sto godina kasnije – ženski identitet. Ibzen je na margini drame zapisao belešku o Hedi: „Ubile su je konvencije i etikecija“. Prema feminističkim studijama kulture zna se koje su to konvencije i etikecije: one čija je podela na javno i privatno „utemeljujući trenutak modernog patrijarhalizma“ (Džudit Batler). Ibzen je prvi pisac koji je ženu kao individuu (a ne reprezenta univerzalne ljudskosti) doveo u središte dramskog interesovanja. U Hedi Gabler, ovaj veliki borac za individualizam, anticipirao je pitanje opravdanosti da se univerzalnost kategorije „individua” zasniva samo na muškom modelu. Ibzen je u ovoj, jednoj od svojih poslednjih drama, ostavio iza sebe pitanje „etičnosti individualizma“. Sve što Heda želi je lični, egzistencijalni doživljaj smisla, „čin hrabrosti“ koji „zrači lepotom“. Ali tek samoubistvo Hedu izvodi na scenu – iz privatnosti u javnost.

Slavko Milanović