Izgubljeni pejzaži

Bitef teatar | Drama Balet
Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Izgubljeni pejzaži

Premijera: 16. okt 2020.

Igraju:

Ana Ignjatović-Zagorac, Miloš Isailović, Marija Bergam, Branko Cvejić, Tamara Pjević, Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Nikola Živković, Milica Bajčetić, Mila Lukić (dete), Dušan Bajčetić (alternacija)

Koreografija: Dunja Jocić, Dramaturgija: Nikola Zavišić, Muzika: Aleksandra Đokić, Kostim: Slavna Martinović, Video projekcije: Filip Mikić



Uoči revolucije veštačke inteligencije, plesni komad „Izgubljeni pejzaži” ispituje ideju - šta znači biti čovek i šta bi moglo značiti biti mašina?

Čovečanstvo je različito od bilo kog drugog životnog oblika na zemlji. U stanju smo da imamo apstraktne misli, možemo se baviti tim mislima i svoje misli i osećanja možemo izraziti kroz umetnost. Imamo dušu, koja je bestelesna suština ljudskog bića i upravo je duša ta koja nas razlikuje od drugih vrsta / oblika, bilo da su životinjske, sintetičke ili robotske.

Ali šta ako je duša samo rezultat apstraktne misli, ništa više od same ideje? Šta ako naše odlučivanje funkcioniše na isti način na koji funkcionišu algoritmi mašina i računara? Šta ako su naša osećanja, iskazana tokom ovog algoritamskog načina donošenja odluka, isključivo tu da posluže ishodu algoritma?

Hoće li veštačka inteligencija biti pretnja za ljudsku vrstu? Mogli bismo tvrditi da veštačka inteligencija nema pravu inteligenciju, motivaciju i autonomiju, kao što je imamo mi ljudi. Određeni oblici i strukture veštačke inteligencije su dizajnirani tako da se ponašaju kao da je imaju, ali ne postoji psihološka stvarnost u njihovom ponašanju. Mašina nema uverenje, želju ili motivaciju, ona je napravljena da nam služi i radi u okviru koji mi pružamo.

Ali, da li bi se to promenilo ako bismo dostigli tačku singularnosti, tačku u kojoj će tehnološka inteligencija ući u lančanu reakciju ciklusa samo-poboljšanja, gde tehnološki rast postaje nekontrolisan i nepovratan? Takva inteligencija mogla bi se razviti izvan naše mašte što bi rezultiralo nezamislivim promenama za ljudsku civilizaciju. U tom bi slučaju ljudi postali nepotrebni. Ako želimo da zaštitimo čovečanstvo od izumiranja, da li moramo odmah zakočiti tehnološki razvoj?

Sa druge strane, čovečanstvo do sada nije bilo baš dobro u upravljanju planetom, bili smo nepravedni i okrutni prema vlastitoj vrsti, prema svim ostalim vrstama oko nas i odbijali smo da živimo u ravnoteži sa planetom u kojoj obitavamo. Algoritmi računara koje koristimo u svakodnevnom životu su se već pokazali kao bolji donosioci odluka od nas. Oni nisu podložni emocijama, zaboravu i ne daju se omesti. Ukoliko bi nas veštačka inteligencija zaista nadživela, da li bi se to moglo pripisati prirodnoj selekciji? Da le je veštačka inteligencija možda samo sledeći korak u evoluciji i da li možda moramo prihvatiti da mi ljudi nismo konačni životni oblik na zemlji?

U predstavi „Izgubljeni pejzaži” ovakve suprotstavljene misli se okreću jedna protiv druge, aktivirajući publiku, i provocirajući njihove misli o posthumanizmu.

Značajna je uloga video projekcija, koje se koriste i kao svetlosni izvor, odnosno za kreiranje vizuelne atmosfere. Video mape su projektovane po telima igrača u vidu stvaranja određenih slika, posebno kada su igrači organizovani u grupu kao jedno telo. Video maping odvojeno prati svakog igrača i može samo na njegovom telu da kreira sliku.