Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Karmen


ponedeljak 08. okt 2018. u 19:30
10.0

Broj ocena: 1;




Karmen

Premijera: 25. mar 2012.
Pisac: Žorž Bize, Režija: Nebojša Bradić k.g.

Igraju:

Karmen Dragana Del Monako / Aleksandra Angelov / Jadranka Jovanović
Don Hoze, narednik Hon Li / Janko Sinadinović
Eskamiljo, toreador Miodrag D. Jovanović / Nebojša Babić / Aleksandar Stamatović
Zuniga, poručnik Dragoljub Bajić / Vuk Matić / Mihailo Šljivić
Morales, narednik Vuk Zekić / Vladimir Andrić
Mikaela, devojka sa sela Suzana Šuvaković Savić / Sofija Pižurica / Ivana Petrović k.g.
Fraskita, Ciganka Ivanka Raković Krstonošić / Biljana Soldo / Svetlana Bojčević Cicović / Marija Mitić
Mercedes, Ciganka Iva Profaca / Ljubica Vraneš / Željka Zdjelar
Dankairo, krijumčar Pavle Žarkov / Ljubodrag Begović
Remendado, krijumčar Darko Đorđević / Danilo Stošić
Cigančica Nina Rakić
Manuelita, devojka Mirela Čubra
Lilas Pastja, krčmar Dejan Vasiljević
Prodavačica cveća Neda Božić Pivarski
Solisti baleta Olga Olćan / Sanja Ninković, Igor Pastor / Balit Raušer 

Reditelj Nebojša Bradić k.g.
Dirigenti Srboljub Dinić k.g., Zorica Mitev Vojnović, Ana Zorana Brajović
Scenograf Geroslav Zarić
Kostimograf Katarina Grčić Nikolić
Koreograf Emilia Jovanović
Šef hora Đorđe Stanković
Lektor za francuski jezik Gorjana Ilić
Asistent reditelja Aleksandar Nikolić
Asistent scenografa Vladislava Kanington
Asistent kostimografa Tina Leposavić

 



KARMEN – MERIMEOVA, BIZEOVA I NAŠA
Reč reditelja
Opera Karmen Žorža Bizea – jedan je od najsnažnijih umetničkih izraza trijumfa strasti nad sentimentalnom ljubavlju. U odnosu na Merimeovu pripovetku, opera predstavlja moćnu poetsku nadgradnju kao plod smislenih strukturnih pomaka. Bizeov Don Hoze, čovek je koga sudbinsko određenje izvodi iz inercije svakodnevice i blede emotivne obaveznosti i uvlači u dubinu nečeg što ne poznaje – svet strasti izvan zakona. Često na scenama predstavljaju Don Hozea kao nesolidnog vojnika koji zapostavlja svoje dužnosti kako bi sledio opasnu zavodnicu. Međutim, Don Hoze počinje da živi tek kad upoznaje Karmen, ljubav se događa kao drugo rođenje, preobražavajući gotovo ektoplazmatičnu ličnost u punokrvnog čoveka. Zapažanja da on pokazuje slabosti time što ne sledi Karmen ne mogu biti prihvaćena, jer on to čini, samo ne pravolinijski, slepo do kraja. Vraća se svojoj umirućoj majci, umesto da odgovori životnom izazovu koji mu nudi Karmen: on nije slobodan čovek i zbog toga je gubi. Uvođenje lika Mikaele u operu bilo je neophodno. Ona predstavlja hrišćanstvo, porodične veze, zakonitost i sentimentalnu ljubav. Sve to je srušeno provalom strasti. Mikaela sa Don Hozeom deli muzički rečnik nežnog i intenzivnog lirizma koji je potpuna antiteza pesmama i igrama Karmen. Tokom čitave opere Bize majstorski koristi ovaj kontrast. U duetu u I činu Don Hoze i Mikaela lako nalaze muzički jezik kojim evociraju sećanja na njegovu voljenu majku. Nasuprot ovom duetu stoji duet Don Hozea i Karmen, koji je postavljen na potpuno drugačiji način.

Dramska suprotstavljenost Don Hozeovog lirskog registra u ariji „La fleur que tu m’avais jetee“ i ritma tarantele koju Karmen peva u „La bas dans la montagne“ ne dozvoljava im da ostvare uravnoteženi duet. To je urađeno sa namerom, jednostavnim muzičkim sredstvima koja ukazuju na to da ličnosti ne govore isti jezik, niti dele iste vrednosti. Lik Eskamilja sledeći je značajan „dodatak“ opere priči Prospera Merimea. Eskamiljo je ovaploćenje muževnosti, Bize je to postigao sukobnim duetom u III činu. Suprotstavljajući se proslavljenom toreadoru, Don Hoze želi da potvrdi svoju strast i veštinu borca. Premda Karmen napušta Don Hozea zbog Eskamilja, to ne znači da bi trebalo porediti njihovu ljubav. Eskamiljo je spreman da čeka svoj red među onima koje Karmen bira, ne pokazujući preveliko nestrpljenje. Kada se Eskamiljo obraća Karmen u kratkom duetu u IV činu, to je isključivo da bi, suočen sa mogućom smrću, obećao da će izgovoriti njeno ime kada sledeći put ubije bika. Eskamiljo odlučno prkosi sudbini, rizikujući svoj život u svakoj borbi i taj izazov je njegova najveća strast. Trajna fascinacija i misterija Karmen leži u činjenici da nije ponuđena ni jedna psihološka smernica za duboke motive njenih akcija, ni hijerarhija njenih motiva. Karmen ni u jednom trenutku ne objašnjava sebe: ona samo naglašava svoju volju da ostane slobodna. Da li ona voli Don Hozea? Karmen to nikada ne izgovara. Svejedno, ona bira njega, bacajući mu cvet u prvom činu. Zašto? Verovatno zato što je on drugačiji od drugih muškaraca: on je čak ni ne pogleda. Sudbina je napravila svoj ulazak, iznenadan i neobičan.

Karmen je nekoliko puta razočarana Don Hozeovom neodlučnošću i zbog toga ga provocira. Ali, ona je duboko zainteresovana za čoveka za koga ljubav nije igra, koji se smrtno vezuje za nju. Karmen na kraju opere izaziva i smrt, uprkos svim upozorenjima da će sresti Don Hozea. Sama činjenica da propušta svečanost na kojoj je trebalo da trijumfuje, da bi se suočila sa Don Hozeom, dovoljno govori o Karmen. Takvo provokativno ponašanje nije prerušeno samoubistvo, niti idealistički pokušaj da sublimira svoju ljubav, već nešto što je u svojoj racionalnosti apsurdno, nešto što Karmen jednostavno mora da uradi kako bi ostala svoja. Smrt Karmen radikalno je suprotna od smrti Izolde, čija blistajuća radost u smrti dolazi iz njenih mističnih verovanja u transcendenciju večne ljubavi njene. Izolda i Tristan su pasivne žrtve erosa, dok su Karmen i Don Hoze do kraja aktivni u svojoj ljubavi i smrti. Pošto je ubio nju, a ne Eskamilja – što bi na prvi pogled izgledalo racionalnije – Don Hoze ispunjava potrebu da je poseduje. Hrabro mu se suprotstavljajući, Karmen izražava svoju volju i čvrsto potvrđuje autonomiju svoje ličnosti. Ona odvažno bira ispunjenje svoje sudbine. To je upravo ono što je Niče smatrao suštinski tragičnim: suočavanje sa smrću – ne sa ciljem da se porekne život, već da se pristane na njega.