Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Knjiga druga


5.5


Knjiga druga

Premijera: 24. okt 2014.
Pisac: Branislav Nušić, Režija: Anđelka Nikolić

Igraju:

Rajna Maretić-Dolska, prvakinja dramska - Nela Mihailović
Ida Podgradska, dramska subreta - Zlatija Ivanović
Mira, početnica i učenica Rajnina - Marija Bergam
Ivan Ivanović - Dušan Matejić
Ljubavnik - Srđan Karanović
Gospodin Teodor - Gojko Baletić
Dramski pisac - Bojan Krivokapić
Urednik „Komedije“ - Andreja Maričić
Kritičarka revije „Novi xorizont“ - Danijela Ugrenović
Kritičar žurnala „Jutro“ - Predrag Miletić
Harmonikaš - Dušan Stojanović

Dramaturg: Slobodan Obradović, Scenograf: Vesna Popović, Kostimograf Olga Mrđenović, Kompozitor: Draško Adžić, Scenski govor: Dijana Marojević Diklić, Scenski pokret: Bojana Mišić, Dizajn zvuka: Vladimir Petričević



Među dramskim delima što ih je Nušić napisao u Sarajevu posebno mesto zauzima Knjiga druga, komad u tri čina, prikazan prvi put u sarajevskom Narodnom pozorištu, 26.10.1927; potom, delo je postavljano na scenu samo još jednom, posle piščeve smrti, 1942, u okupiranom Beogradu. Delo nije doživelo veliki scenski uspeh, iako se pre najavljivanja prvog izvođenja u Sarajevu, ukazivalo da sadrži značajne tematske i dramaturške novine. Šta je to novo uneo Nušić komadom Knjiga druga u našu dramaturgiju dvadesetih godina prošloga stoleća? – Da li je samo u pitanju originalnost forme, ili pak ambijent u kojem se zbiva radnja? Ili je možda posredi sama tema drame, koja bi se mogla definisati kao prikaz fatalne nemogućnosti opiranja vlastitoj sudbini, koja je glavnom junaku predodređena u vidu slučajno formirane fiks ideje? – Nema sumnje, novosti ima u svemu što smo naveli. Iako je u srpskoj dramaturgiji i pre pojave Nušićeve Knjige druge bilo dela koja su obrađivala teme iz života „iza scene“, nijedno od njih nije tako široko prikazalo glumce i njihove preokupacije, kao i njihovo međusobno ponašanje u sferama privatnog života. Poput Ežena Skriba i njegove čuvene Adrijane Lekuvrer, upustio se Nušić u slikanje života iza kulisa, ali bez romantičarskih sentimentalnosti. Reklo bi se čak – želeo je da bude moderan u tretmanu jedne dramski zahvalne teme. Jer, očigledno je da se u ovoj drami Nušić donekle inspirisao pirandelovskim teatrom, što nije čudno budući da je Pirandelo upravo krajem dvadesetih godina „osvajao“ naše pozornice, izazivajući različite reakcije kako gledalaca, tako i samih izvođača. Zato se sa razlogom može pretpostaviti da je upravo ta okolnost što je Pirandelo tada bio sve više u središtu pažnje našeg pozorišnog sveta mogla dati Nušiću odrešene impulse da napišeKnjigu drugu. (...)
I dok Pirandelo ne priznaje stvarnost, već smatra da je umetnost stvarnost, dotle Nušić kao da traga za kompromisom: on vidi i u životnoj stvarnosti elemente koji pripadaju umetnosti, tačnije – pozorištu. Takođe, razlikuje svet iz knjiga – likove i njihove situacije, ali, isto tako, smatra da i običan život može ući u knjigu, u dramsku literaturu. Tako se on udaljuje od Pirandela, ali mu se približuje u načinu promatranja životne predstave, životnog pozorišta. (...)
Tako je veoma uspešno oživeo omađijani svet „talenata i obožavalaca“, da upotrebimo inventivno iznađene termine Ostrovskog. I pri tom je ispoljio svoje nesumnjivo poznavanje toga sveta, kao i lucidnost u prikazivanju njegovih manira. Ali, neminovno se nameće pitanje: da li je Nušić uvođenjem Dramskog pisca u komad u stvari uveo samoga sebe? Za takvo pitanje ima dosta osnova, iako nam nije poznat siže komada koji Dramski pisac završava da čita na samom početku Knjige druge. No, uprkos tome, mogućno je iz samog kraja komada koji Dramski pisac čita naslutiti da je reč o temi koju je Nušić obrađivao u svojim prvim dramama građanskog ciklusa (Tako je moralo biti, Pučina). Zatim, pojedine kritičarske primedbe koje se čuju u prvom činu Knjige druge delom podsećaju na zamerke kritičara svojevremeno upućenih tim dramama, dok je odgovor Dramskog pisca gotovo identičan sa Nušićevim svedočenjem o tome kako mu je jedna dama, nakon gledanja Pučine, još prilikom prvog izvođenja dela, pismeno zahvalila što u tekstu nije upotrebio njeno ime, budući da je u svom životu imala situaciju istovetnu sa dramskom! (...)
Knjiga druga naročito je značajna zbog toga što, na izvestan način, nagoveštava Nušićev stvaralački postupak u najznačajnijem njegovom komediografskom delu, Pokojniku, bez obzira na tematsku razliku ta dva dela. Umetnost i život, fikcija i stvarnost počinju se tako, na očigledan način, ali i u pirandelovskom tonu, preplitati u Nušićevom teatru.

Raško V. Jovanović